Kada je delovalo da bi na Svetskom prvenstvu na Filipinima čast srpske odbojke trebalo da brane Orlovi i Nikola Grbić na klupi Poljske, promena selektora u jednoj evropskoj selekciji je povećala broj naših predstavnika u dalekoj Aziji. Naime, u glavnoj ulozi se našao baš Slobodan Kovač (58) zahvaljujući angažmanu u reprezentaciji Turske.
Svemu je prethodila i sapunica da li će kormilo ambicioznog nacionalnog tima preuzeti Boba ili Radostin Stojčev. Kada je i postalo evidentno da bugarski stručnjak više nije u igri, usledio i rasplet – Kovačeva promocija. Imajući u vidu da se sve dešavalo u toku interkontinentalnog dela Lige nacija, novom strategu vreme nije bilo saveznik.
Međutim, kako je obezbedio opstanak u najkomercijalnijem takmičenju umesto smenjenog Umuta Čakira, čiji je mandat na klupi Turske potrajao jedva i godinu dana, čelnici Federacije su postigli ono što su želeli. Obezbedili su da makar još jednu sezonu provedu u elitnom društvu, iako je osvajanje medalje u bilo kojem takmičenju gotovo nemoguća misija.
Daleko su Bobini puleni od sličnih uspeha ženske reprezentacije, pa je i samo pojavljivanje na velikim takmičenjima tek delimična satisfakcija u odnosu na ogromna ulaganja krovne organizacije. Dok su dame uvek u igri za visok plasman, odbojkaši se sporadično pojavljuju na planetarnoj smotri. Ovo će im biti tek peto učešće u istoriji, ali vredi napomenuti da su igrali i na Svetskom prvenstvu u Poljskoj i Sloveniji 2022. godine. Pre toga su učestvovali sada već davne 1998, da bi potom usledio sušni period od dve decenije tokom kojeg nisu uspeli da izbore vizu.
Suvišno je i napominjati da u ne tako preterano bogatoj istoriji nisu bili konkurentni za medalju. Štaviše, najbolji rezultat ostvarili su u povratničkom naletu 2022. kada su dogurali do 11. pozicije. A prethodno su uglavnom bili na začelju, čekajući i tada neke bolje dane – 1956. su bili 22, 1966. nešto uspešniji zahvaljujući 15. mestu, uz skromne partije i 1998. koje su kumovale da se takmičenje privede kraju ponovo u donjem domu – na 19. poziciji.
Uprkos svemu, ekipa u Kovačevoj eri poseduje potencijal. Jedini problem je da polako ponestaje strpljenja da se kvaliteti pojedinaca pretoče u zadovoljavajući rezultat. Koliko je novoimenovani selektor imao mogućnosti da preko noći u jeku priprema za veliki događaj nešto promeni, verovatno ne treba ni posebno naglašavati. Turska je na Filipine izvesno krenula sa skoro najjačim rosterom. Sastav bi možda upotpunio Jigit Gulmezoglu. Ipak, odbojkaša Fenerbahčea na konačnom popisu nema.
Među putnicima su svakako značajna imena Adisa i Mirze Lagumdžije, potom i Ramazana Efea Mandiračija, Murata Janipazara i Merta Matića, jer su to ujedno i momci koji bi trebalo da iznesu najveći teret. Ali, može da se desi i da njihove najbolje partije ne budu dovoljne za plasman u nokaut fazu. Razlog je vrlo jednostavan – rivali u G grupi su pomalo i favorizovani. Pre svega „nedodirljivi“ Japan i uvek neugodna Kanada. Kako će mesto u osmini finala izboriti samo dva prvoplasirana tim, pobeda protiv simpatične Libije je imperativ, uz povoljan ishod u preostalim duelima.
Početak je bio sjajan, maksimalna pobeda nad Japanom, tačno na Bobin 58. rođendan.
PRETPLAĆEN NA NACIONALNE TIMOVE
Slobodan Kovač je trenersku karijeru započeo u Radničkom iz Kragujevca 2008. godine. Zanimljivo je da je pored angažmana u klupskoj odbojci, često radio i u različitim nacionalnim timovima. Prvi aranžman takve vrste imao je u Iranu, da bi kasnije predvodio Sloveniju i Srbiju. Turska je već četvrta reprezentacija u bogatoj biografiji, čini se i jedina koja ima etiketu autsajdera.
NAPAD NA PRVU MEDALjU
Iako je imao i sjajnu igračku karijeru, Slobodan Kovač nikada nije osvojio medalju na planetarnoj smotri. Međutim, u svojoj riznici ima po dva evropska i olimpijska odličja. Može da se pohvali i sa isto toliko medalja od kada je prešao u trenerske vode, zahvaljujući zlatu na Azijskim igrama (2014) i Evropskom prvenstvu (2019).
POST OD SKORO 30 GODINA
Pored posta od dve decenije (2002-2022), tokom kojeg je Turska sanjala plasman na planetarno takmičenje, ova evropska selekcija je imala i duži period bez vize. Naime, različite generacije su pokušavale da overe plasman od 1970. do 1998. Kada je reprezentacija konačno uspela u svojoj nameri, godinama kasnije je ponovo proživljavala sličnu sudbinu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
