„Blistava rola protiv Zvezde za ceo život”

Odličan dribler, kome se lopta lepila za noge, Manojlo Radinović – Mane svoje najbolje partije pružao je u dresu Sarajeva koje je godinu dana pre njegovog dolaska bilo šampion Jugoslavije. Bilo je ponuda iz inostranstva, ali nije ih realizovao zbog opredeljenja da juri za knjigom i naukom. Završio je dva fakulteta, a okušao se i kao urednik i voditelj jedne televizijske emisije.

Fudbaler i gospodin, profesor i novinar, šmeker i čovek iz naroda. Ušao je u 80. godinu života, ali tovari njegovih uspomena na jedno divno vreme ne blede.

Rođen je nedaleko od Sanskog Mosta, 1946. Otkiva šta je uticalo da mu fudbal postane omiljena igra i životni poziv.

- Nekada nesreća donese sreću! Završio se Drugi svetski rat i moji su u kolonizaciji stigli u Beočin. Moj otac je bio u logoru četiri godine. U Beočinu je dobio stan, sa tri meseca napustio sam Sanski Most. Na novoj adresi živeo sam 15 godina. Beočin je bio grad koji je držao jedan Nemac, pa je bila prisutna austrougarska navika da se mnogo ulaže u sport. Grad je imao fudbal, košarku, rukomet, odbojku - pojašnjava Mane Radinović.

Karijeru je započeo u Prijedoru, ubrzo postao najbolji drugoligaški fudbaler, pa stigao u Borac iz Banjaluke. I to je uspeh, jer tada je bilo mnogo kvalitetnih fudbalera.

- U Prijedor, gde mi je živela sestra, stigao sam jako mlad. Stanovao sam u hotelu „Balkan”. Imao sam pravo da igram za omladince. Međutim, za njih sam bio nešto novo, bio sam vrhunski tehničar, lopta mi se lepila za noge, a bio sam fizički jak, uz to i brz, te sam sa 16,5 godina bio standardan igrač u seniorima, a klub je bio član Republičke lige BiH. Tu su igrali Famos iz Hrasnice, Igman iz Ilidže, Jedinstvo iz Bihaća itd. Bilo je jako kvalitetno takmičenje. To je vreme koje se ne zaboravlja. Bio sam interesantan, pa su me pazili, mezimac fudbalera i publike.

Njemu je u Borcu trener bio Miroslav Meho Brozović. Ne nosi sjajna sećanja na poznatog fudbalskog stvaraoca.

- Ne mogu o njemu da kažem mnogo lepog, bio je staromodan trener koji je galamio na igrače, psovao ih. Sa 17 godina bio sam u prvom timu. Napad su činili Nalić, Spasojević, Jusić, Fazlić i Radinović. U odlučujućoj utakmici za ulazak u Prvu ligu Jugoslavije borili smo se protiv Šibenika i bili smo bolji. Dva minuta pre kraja dosuđen je jedanaesterac za Borac, niko ne sme da izvede penal, ja sam šutnuo i promašio. Od tada je postojao verbalni duel između Brozovića i mene. To je bila pretposlednja utakmica sezone. Otišao sam u Rudar iz Ljubije koji je imao obećavajuću ekipu.

Slavni Dragoslav Šekularac, inače druga Zvezdina zvezda, bio mu je idol.

- Kao čovek bio je divan, a bio je boem, voleo život. Na terenu je lopta jurila njega. I meni su govorili da ne tražim loptu nego lopta „vija” mene. Kad su Šeki i Miloš Milutinović igrali u OFK Beogradu, igrao sam protiv njih, jer sam tada bio prvotimac Sarajeva. On je bio fudbalski mađioničar. Fudbal mu je značio više od života, kao i meni. Doduše, Šeki je bio preterani boem, voleo je i neke poroke. Moja sreća da nisam bio poročan, zato sam dugo igrao fudbal i zato sam ostavio dubok trag gde god sam bio.

Za Sarajevo je debitovao 22.septembra 1968. i to u Beogradu protiv Crvene zvezde (2:1).

- Dobio sam devetku i proglašen igračem utakmice. Došao sam u šampionski tim Sarajeva koji je imao strahovit napad. Bio sam izuzetno plaćen, jer sam stigao kao najbolji igrač Druge lige „Zapad”. Na toj utakmici Ljubomir Ristić uručio mi je zlatni časovnik. Te drugoligaške utakmice bile su kvalitetnije od današnjih elitnih rangova u zemljama koje su nekada bile deo Jugoslavije. Meč protiv Zvezde posebno mi je drag, jer sam kod oba gola Vahidina Musemića ja bio asistent. Pobeda nad Zvezdom u Beogradu i epitet igrača utakmice pamti se ceo život.

Radinović dodaje da mu je bilo prelepo u gradu na Miljacki, ali je nakon samo jedne sezone napustio šampionski tim Sarajeva.

- Nisam imao nikog da me vodi kroz fudbal. Sa 16 godina otišao sam od kuće, ali nisam postao narkoman ili alkoholičar, nego sportista. Ja sam u Sarajevu u medijima uvršten u tim decenije. Međutim, za trenera Sarajeva došao je Miroslav Brozović. Na sastanku su bili Musemić, Fazlagić i Muzurović. Neko od njih mi je preneo da je novi trener rekao kakav smo mi tim, ako je Radinović glavni igrač. Nije mi zaboravio promašeni penal u Borcu protiv Šibenika. Otišao sam pola godine u Čelik iz Zenice, a onda sam uputio se na odsluženje vojnog roka. U Sarajevu sam se družio sa Zdravkom Čolićem, Kemalom Montenom, Mirzom Delibašićem... Bilo mi je izvrsno, ali bio sam primoran da zbog Brozovića napustim klub.

Mnogi Maneta ga pamte kao izvanrednog fudbalera sredine terena, ali čudno da nije igrao  za neki poznati klub u inostranstvu.

- Dobio sam poziv iz Pari Sen Žermena kad sam imao 30 godina. Tada sam bio stupio u brak sa prvom suprugom. Nije bila za to da idemo u Francusku. Htela je da završi fakultet, a ja sam uspeo da završim jedan, pa još jedan. Mogao sam da igram mali fudbal u SAD, ali odlučio sam da ostanem u Novom Sadu. Moj život ima čudne putanje. Dobro sam, ipak, finansijski prošao – zaključio je Manojlo Radinović.