„Блистава рола против Звезде за цео живот”

Одличан дриблер, коме се лопта лепила за ноге, Манојло Радиновић – Мане своје најбоље партије пружао је у дресу Сарајева које је годину дана пре његовог доласка било шампион Југославије. Било је понуда из иностранства, али није их реализовао због опредељења да јури за књигом и науком. Завршио је два факултета, а окушао се и као уредник и водитељ једне телевизијске емисије.

Фудбалер и господин, професор и новинар, шмекер и човек из народа. Ушао је у 80. годину живота, али товари његових успомена на једно дивно време не бледе.

Рођен је недалеко од Санског Моста, 1946. Откива шта је утицало да му фудбал постане омиљена игра и животни позив.

- Некада несрећа донесе срећу! Завршио се Други светски рат и моји су у колонизацији стигли у Беочин. Мој отац је био у логору четири године. У Беочину је добио стан, са три месеца напустио сам Сански Мост. На новој адреси живео сам 15 година. Беочин је био град који је држао један Немац, па је била присутна аустроугарска навика да се много улаже у спорт. Град је имао фудбал, кошарку, рукомет, одбојку - појашњава Мане Радиновић.

Каријеру је започео у Приједору, убрзо постао најбољи друголигашки фудбалер, па стигао у Борац из Бањалуке. И то је успех, јер тада је било много квалитетних фудбалера.

- У Приједор, где ми је живела сестра, стигао сам јако млад. Становао сам у хотелу „Балкан”. Имао сам право да играм за омладинце. Међутим, за њих сам био нешто ново, био сам врхунски техничар, лопта ми се лепила за ноге, а био сам физички јак, уз то и брз, те сам са 16,5 година био стандардан играч у сениорима, а клуб је био члан Републичке лиге БиХ. Ту су играли Фамос из Храснице, Игман из Илиџе, Јединство из Бихаћа итд. Било је јако квалитетно такмичење. То је време које се не заборавља. Био сам интересантан, па су ме пазили, мезимац фудбалера и публике.

Њему је у Борцу тренер био Мирослав Мехо Брозовић. Не носи сјајна сећања на познатог фудбалског ствараоца.

- Не могу о њему да кажем много лепог, био је старомодан тренер који је галамио на играче, псовао их. Са 17 година био сам у првом тиму. Напад су чинили Налић, Спасојевић, Јусић, Фазлић и Радиновић. У одлучујућој утакмици за улазак у Прву лигу Југославије борили смо се против Шибеника и били смо бољи. Два минута пре краја досуђен је једанаестерац за Борац, нико не сме да изведе пенал, ја сам шутнуо и промашио. Од тада је постојао вербални дуел између Брозовића и мене. То је била претпоследња утакмица сезоне. Отишао сам у Рудар из Љубије који је имао обећавајућу екипу.

Славни Драгослав Шекуларац, иначе друга Звездина звезда, био му је идол.

- Као човек био је диван, а био је боем, волео живот. На терену је лопта јурила њега. И мени су говорили да не тражим лопту него лопта „вија” мене. Кад су Шеки и Милош Милутиновић играли у ОФК Београду, играо сам против њих, јер сам тада био првотимац Сарајева. Он је био фудбалски мађионичар. Фудбал му је значио више од живота, као и мени. Додуше, Шеки је био претерани боем, волео је и неке пороке. Моја срећа да нисам био порочан, зато сам дуго играо фудбал и зато сам оставио дубок траг где год сам био.

За Сарајево је дебитовао 22.септембра 1968. и то у Београду против Црвене звезде (2:1).

- Добио сам деветку и проглашен играчем утакмице. Дошао сам у шампионски тим Сарајева који је имао страховит напад. Био сам изузетно плаћен, јер сам стигао као најбољи играч Друге лиге „Запад”. На тој утакмици Љубомир Ристић уручио ми је златни часовник. Те друголигашке утакмице биле су квалитетније од данашњих елитних рангова у земљама које су некада биле део Југославије. Меч против Звезде посебно ми је драг, јер сам код оба гола Вахидина Мусемића ја био асистент. Победа над Звездом у Београду и епитет играча утакмице памти се цео живот.

Радиновић додаје да му је било прелепо у граду на Миљацки, али је након само једне сезоне напустио шампионски тим Сарајева.

- Нисам имао никог да ме води кроз фудбал. Са 16 година отишао сам од куће, али нисам постао наркоман или алкохоличар, него спортиста. Ја сам у Сарајеву у медијима уврштен у тим деценије. Међутим, за тренера Сарајева дошао је Мирослав Брозовић. На састанку су били Мусемић, Фазлагић и Музуровић. Неко од њих ми је пренео да је нови тренер рекао какав смо ми тим, ако је Радиновић главни играч. Није ми заборавио промашени пенал у Борцу против Шибеника. Отишао сам пола године у Челик из Зенице, а онда сам упутио се на одслужење војног рока. У Сарајеву сам се дружио са Здравком Чолићем, Кемалом Монтеном, Мирзом Делибашићем... Било ми је изврсно, али био сам приморан да због Брозовића напустим клуб.

Многи Манета га памте као изванредног фудбалера средине терена, али чудно да није играо  за неки познати клуб у иностранству.

- Добио сам позив из Пари Сен Жермена кад сам имао 30 година. Тада сам био ступио у брак са првом супругом. Није била за то да идемо у Француску. Хтела је да заврши факултет, а ја сам успео да завршим један, па још један. Могао сам да играм мали фудбал у САД, али одлучио сам да останем у Новом Саду. Мој живот има чудне путање. Добро сам, ипак, финансијски прошао – закључио је Манојло Радиновић.