Cupara: Milan svemu dao smisao

Iza svakog velikog sportiste stoji priča koju semafori ne pamte, ali život duboko urezuje. Na golmanskoj liniji, Vladimir Cupara navikao je da stoji mirno dok se sve oko njega ubrzava. To je mesto na kome se odlučuje krajnji ishod, tanka granica između uspeha i poraza. I u životu je, zajedno sa suprugom Anom, dugo stajao na sličnoj liniji – nade, strpljenja i vere.

Godinama su čekali trenutak koji menja sve, prolazeći kroz iskušenja koja ne staju u sportske statistike. Kad je konačno stigao sin Milan, njihov brak prešao je onu najvažniju liniju – ispunjenja. Zajednica satkana od ljubavi, poštovanja i poverenja danas je njegov najčvršći oslonac. S tog mesta unutrašnjeg mira, Cupara odlazi na Evropsko prvenstvo (15. januar – 1. februar), noseći dres Srbije kao golman sa znanjem kako se brane golovi, ali i koji je naučio kako se čuvaju najvažnije životne pobede.

- Promenilo se, sve se promenilo dolaskom Milana, život nam ima smisla i ovo će da bude najlepši Božić u našim životima – počeo je priču Vladimir Cupara, dok supruga Ana s naslednikom nasmejano šeta po kući.

Mnogo lepih stvari dogodilo se u proteklom periodu?

- Najlepša je dolazak Milana, ali konačno smo se uselili i u novi stan koji smo dugo opremali i posle dugo vremena bićemo za Božić u Srbiji, kod kuće. Do sada nismo imali tu privilegiju, uvek smo u januaru išli na neki turnir spremajući se za veliko takmičenje. Moramo da poštujemo praznike i vreme s porodicom, reprezentacija jeste moja porodica, ali verujem da svako od nas želi za praznik da bude s decom.

Kako provodite Božić?

- Skockali smo sve tako da su i moja i Anina porodica blizu, pa provodimo vreme zajedno. Kao dete bio sam položajnik kod ujaka i tetke, ali sad se situacija promenila jer je tu Milan.

Ana se nadovezala:

- A, 6. januara, na Badnji dan, Vladimir tradicionalno pravi riblju čorbu kod njegove mame u Omoljici. Tad se okupi čitava familija i to je još jedan poseban dan. U isto vreme dok pravi čorbu, na drugoj strani peče se prase za Božić. U Banatu imamo jedan običaj koji zovemo korinđanje, na Badnje veče deca idu od vrata do vrata, pevaju i dobiju slatkiše. Tradicionalne su pomorandže, mandarine, orasi, ali sad dobijaju i čokoladice.

Vladimir je dodao:

- Mi takav običaj nemamo, ali obavezno idemo u crkvu. Ja postim, Ana ove godine ne može, jer je Milan beba, ali to nam je generalno veoma bitno. Krstili smo sina sa 40 dana i on se pričestio, tako da su to neke vrednosti do kojih veoma držimo. Za Božić idemo kod moje mame, kad je vreme ručka onda smo kod Aninih.

Veliki ste vernici, Vlado, vi idete često na Hilandar?

- Bio sam u decembru, tačno pred početak priprema reprezentacije, da dobijem blagoslov. Pomolio sam se za zdravlje i uspeh Srbije na prvenstvu Evrope.

Šta za vas predstavlja vera?

- Ne volim mnogo o tome da pričam, jer to svako u sebi nosi i na svoj način. Vera nas uči da živimo kako treba, ako pratimo Božije zapovesti siguran sam da ćemo biti bolji ljudi, biće lepše i meni i svima oko mene. Česti odlasci u crkvu su s jedne strane žrtva, ali Ana i ja pronalazimo nešto lepo u tome i podržavamo se.

Posećivali ste i manastire?

- Tri i po godine čekali smo Milana i s verom u Boga i uz veliku ljubav smo ga dobili. Išli smo na Eginu, pa u Tumane, čitane su nam molitve ispred velikih svetaca. Na Egini, u Manastiru Svetog Nektarija, ušli smo u njegovu sobu, tu je bila njegova velika ikona i pored prozor. U momentu kad je Ana celivala ikonu kroz prozor je uletela bela latica nekog cveta i tačno ispred nje pala. To je scena koju nikada neću da zaboravim. Ana je šest meseci posle toga zatrudnela.

Ana je ispričala anegdotu iz manastira Tumane:

- Baš kad smo ulazili, rekli su „Okupite se da pročitamo molitvu za porod” i mi smo se samo pogledali. Sam taj momenat bio je čaroban, jer nismo znali to.

Zanimljivo je da ste pre tačno godinu, zapravo drugog dana Božića, saznali da čekate dete?

- I to posle moje riblje čorbe – kroz smeh objašnjava Vlada. - Ana se najela čorbe i kad smo došli kući bilo joj je muka i stalno je govorila kako je previše pojela. Bila je odlična čorba, ali sam pomislio da možda nešto nije kako treba. Sutradan smo imali goste, otišao sam da ih ispratim i kad sam se vratio Ana je stajala i drhtala, a onda sam video pozitivan test! Tako da eto, tačno je godinu od momenta kad smo saznali da čekamo dete, pa do ovog trenutka kad s njim slavimo Božić. Ujedno, prošli Božić bio je prvi kad sam se pričestila, tako da je ovo sve Božija volja.

Zajedno ste skoro pet godina, kako ste se upoznali?

- Preko Sanje Radosavljević, naše reprezentativke, koja nas je kasnije i venčala. Bila je veoma uporna da nas spoji, ali Ana se opirala jer je mislila da su sportisti neozbiljni i na sve to ko zna gde žive po svetu… Međutim, od sudbine nije mogla da pobegne, tako da se taj susret dogodio pre četiri i po godine.

Sve se brzo odvijalo u vašem zajedničkom životu?

- Posle svega dva meseca počeli smo da živimo zajedno. Bili smo na moru i ja sam je pitao da se preseli u Vesprem, moj tadašnji klub. I ona je kao iz topa odgovorila da hoće. Iz Grčke, dok smo bili na ležaljkama pozvao sam klub i zamolio da završe papire jer dolazim s devojkom. Od tog trenutka više se nismo razdvojili.

Ana, koliko je teško biti sa sportistom?

- Nije ni najmanje, štaviše, imamo mnogo više vremena da provedemo zajedno nego da oboje imamo neki posao od osam sati. Važim za disciplinovanu osobu, ali uz Vladu je sve to mnogo više, ima programirano vreme, odgovornost. Veoma je bitno kakav dan ima, da se ispoštuje njegova rutina, tačno se zna kad šta jede, šta ne sme, šta nikako ne sme, šta se jede pred utakmicu, posle…

Da li je to mnogo odricanja?

- Jeste – rekla je Ana. - Vlada nije tu ni za lepe, ni za ružne momente, jednostavno niko ga ne pita kako mu je i da li može, prosto mora. Prošle godine prvi put smo proslavili Božić zajedno, uvek je s reprezentacijom.

Vladimir Cupara je dodao:

- Mislim da se svi žrtvuju, mi sportisti i naše porodice, ali tako mora, zarad nečeg mnogo lepšeg.

Kako zamišljate sebe za deset godina?

- Isto ovako što se mene tiče - rekao je sjajni golman. - Jedini problem može da bude gde će dete da ide u školu, ali razmišljaćemo o tome kad dođe vreme – rekao je Vladimir Cupara.