Bitka za čast

Niko nema što Partizan imade, takav bio, takav (ne) ostade! Bilo nekad, sad se prepričava – mit o zdanju gde „novac gubi vrednost”, čitaj „Pionir”, produkcija k`o na traci domaćih igrača, astronomski rast ka evropskim visinama, identitet dolaskom Željka Obradovića... Zime Gospodnje 2026, kad se očekivalo da crno-beli unovče trud kompletnog ekosistema ekipe iz Humske, dogodio se sunovrat – cilj je, pre svega, da Vanja Marinković i drugari večeras (20.30) u Blaugrani protiv Barselone prime manje od 100 poena.

Nažalost, daleko veći problem je što apsolutno niko gorepomenute redove ne može da okarakteriše pojmom „senzacionalizam” i smiri intruzivne misli – brojke objašnjavaju suštinu!

Zvanično i poražavajuće – izabranici Đoana Penjaroje su najlošiji u odbrani u čitavoj Evroligi. Defanzivni rejting 122.8, odnosno broj primljenih poena na 100 poseda, zakucao je Parni valjak na dno elitnog karavana po navedenom segmentu, ujedno i na „glavnoj” tabeli. Primera radi, Makabi je u sezoni 2024/25. bio na začelju (122.1), Valensija 2022/23. isto (118.9), Žalgiris (117.4) je razočarao 2021/23, Himki (118.4)sad već davne 2020/21.. Zaključak – odavno nije viđena slabija odbrana od Partizanove, čak i ako se u jednačinu ubaci konstanta da se košarka rapidno menja.

Da bi se jasno razumeo problem, neophodno je rečima Flamingosa – „jedan levo, desno dva”, iliti u slučaju Beograđana – povratak korak unazad, ne bi li se napravilo tri unapred. Pod patronatom Željka Obradovića, crno-beli su primali 87,4 poena prosečno u Evroligi, drastično više otkako je najtrofejniji strateg Starog kontinenta napustio voljeni klub (93,6). Uzimajući u obzir da je napad ekipe iz Humske treći najslabiji, evidentno je da se ne očekuje ništa manje od katastrofe večeras. Slikovito objašnjeno – kuća je izgubila domaćina i preostali članovi vuku na različite strane, u nameri da se etabliraju kao vođe.

Činjenica da se nije dogodila ni čuvena „šok terapija” dolaskom Đoana Penjaroje ukazuje da su Žarko Paspalj i Ostoja Mijailović, možda, morali da se zahvale i još nekim prvotimcima. Naprotiv – situacija je još dramatičnija. Kapiten Marinković je pre puta u Kneževinu izjavio „da atmosfera nikada nije bila upitna”, Fernando da je neophodno da se „preuzme odgovornost i igra čvršće”, Parker se čudio što je uopšte i ušao u igru – iako je najplaćeniji u timu, Pejn, pojedinac sa znatnom ulogom odmah po dolasku, pohvalio se da je naučio imena saigrača... Jednostavno, floskule se ređaju iz nedelje u nedelju, dok se suštinski ništa ne menja.

Ko god da je u životu trenirao kolektivni sport i na rekreativnom nivou svestan je da je odbrana 90 odsto želje, 10% tehničko-taktičke pripremljenosti. Posmatrajući brojke, laički se dolazi do zaključka da je malo verovatno da bi Partizan primio 112 poena od Makabija u Beogradskoj areni da su svih 12 pojedinaca samo pravili lične greške – ništa drugo. Matematički približeno – košarkaški meč traje 2.400 sekundi. Ukoliko bi Partizan igrao napade do granice (24) i šutirao na isteku, dozvolio bi „Ponosu Izraela” 50 poseda i u teoriji bi mogao 16 puta da ih „iseče” ličnim greškama bez slobodnih bacanja. Priznaće mnogi, izabranici Odeda Kataša izvesno ne bi dotakli kotu 112. Ipak, dogodilo se.

Stoga je i jasno, nažalost, da šampion Evrope 1992. večeras protiv Barselone teško da može da igra za trijumf, već isključivo čast. Susret sa ekipom Kevina Pantera, nekadašnjeg kapitena, nije tema, nego kako da Partizan pronađe izgubljeni identitet i dočepa se ponovo poverenja publike. Ako nema gledalaca u Areni, ne postoji ni nasleđe crno-belih, prenošeno sa kolena na koleno. Navijači, u ovom trenutku, žele samo da vide trud, zalaganje, ljubav prema grbu, poštovanje kluba, bacanje za lopte – izvesno je da bi juniori upalili vatru, možda i doneli Parnom valjku novac od prodaje. Pošto je evroligaška sezona izgubljena, dok određena sigurnost postoji licencom, niko ne vidi valjan razlog zbog čega sportski direktor Žarko Paspalj ne podseti ljubitelje igre pod obručima na pređašnja vremena.