Битка за част

Нико нема што Партизан имаде, такав био, такав (не) остаде! Било некад, сад се препричава – мит о здању где „новац губи вредност”, читај „Пионир”, продукција к`о на траци домаћих играча, астрономски раст ка европским висинама, идентитет доласком Жељка Обрадовића... Зиме Господње 2026, кад се очекивало да црно-бели уновче труд комплетног екосистема екипе из Хумске, догодио се суноврат – циљ је, пре свега, да Вања Маринковић и другари вечерас (20.30) у Блауграни против Барселоне приме мање од 100 поена.

Нажалост, далеко већи проблем је што апсолутно нико горепоменуте редове не може да окарактерише појмом „сензационализам” и смири интрузивне мисли – бројке објашњавају суштину!

Званично и поражавајуће – изабраници Ђоана Пењароје су најлошији у одбрани у читавој Евролиги. Дефанзивни рејтинг 122.8, односно број примљених поена на 100 поседа, закуцао је Парни ваљак на дно елитног каравана по наведеном сегменту, уједно и на „главној” табели. Примера ради, Макаби је у сезони 2024/25. био на зачељу (122.1), Валенсија 2022/23. исто (118.9), Жалгирис (117.4) је разочарао 2021/23, Химки (118.4)сад већ давне 2020/21.. Закључак – одавно није виђена слабија одбрана од Партизанове, чак и ако се у једначину убаци константа да се кошарка рапидно мења.

Да би се јасно разумео проблем, неопходно је речима Фламингоса – „један лево, десно два”, илити у случају Београђана – повратак корак уназад, не би ли се направило три унапред. Под патронатом Жељка Обрадовића, црно-бели су примали 87,4 поена просечно у Евролиги, драстично више откако је најтрофејнији стратег Старог континента напустио вољени клуб (93,6). Узимајући у обзир да је напад екипе из Хумске трећи најслабији, евидентно је да се не очекује ништа мање од катастрофе вечерас. Сликовито објашњено – кућа је изгубила домаћина и преостали чланови вуку на различите стране, у намери да се етаблирају као вође.

Чињеница да се није догодила ни чувена „шок терапија” доласком Ђоана Пењароје указује да су Жарко Паспаљ и Остоја Мијаиловић, можда, морали да се захвале и још неким првотимцима. Напротив – ситуација је још драматичнија. Капитен Маринковић је пре пута у Кнежевину изјавио „да атмосфера никада није била упитна”, Фернандо да је неопходно да се „преузме одговорност и игра чвршће”, Паркер се чудио што је уопште и ушао у игру – иако је најплаћенији у тиму, Пејн, појединац са знатном улогом одмах по доласку, похвалио се да је научио имена саиграча... Једноставно, флоскуле се ређају из недеље у недељу, док се суштински ништа не мења.

Ко год да је у животу тренирао колективни спорт и на рекреативном нивоу свестан је да је одбрана 90 одсто жеље, 10% техничко-тактичке припремљености. Посматрајући бројке, лаички се долази до закључка да је мало вероватно да би Партизан примио 112 поена од Макабија у Београдској арени да су свих 12 појединаца само правили личне грешке – ништа друго. Математички приближено – кошаркашки меч траје 2.400 секунди. Уколико би Партизан играо нападе до границе (24) и шутирао на истеку, дозволио би „Поносу Израела” 50 поседа и у теорији би могао 16 пута да их „исече” личним грешкама без слободних бацања. Признаће многи, изабраници Одеда Каташа извесно не би дотакли коту 112. Ипак, догодило се.

Стога је и јасно, нажалост, да шампион Европе 1992. вечерас против Барселоне тешко да може да игра за тријумф, већ искључиво част. Сусрет са екипом Кевина Пантера, некадашњег капитена, није тема, него како да Партизан пронађе изгубљени идентитет и дочепа се поново поверења публике. Ако нема гледалаца у Арени, не постоји ни наслеђе црно-белих, преношено са колена на колено. Навијачи, у овом тренутку, желе само да виде труд, залагање, љубав према грбу, поштовање клуба, бацање за лопте – извесно је да би јуниори упалили ватру, можда и донели Парном ваљку новац од продаје. Пошто је евролигашка сезона изгубљена, док одређена сигурност постоји лиценцом, нико не види ваљан разлог због чега спортски директор Жарко Паспаљ не подсети љубитеље игре под обручима на пређашња времена.