„Pogled ćerke Helene vredi više od gola”

Dok se mreže rešetaju, a brojke rastu, retko se priča o onome što ostaje van terena. Golovi donose bodove, ali pravi razlozi često sede na tribinama ili čekaju kod kuće.

Od Uzbekistana, preko Vranja do Priboja, put Milana Mirosavljeva bio je sve, samo ne običan.

Mirosavljev nije menjao ono što ga izdvaja – osećaj za gol. Iza brojki, ipak, stoji priča o povratku, porodici i odlukama koje nisu uvek bile samo fubalske, ali i zašto su mu tribine ponekad važnije od igre.

- Napadači žive od golova, to nam je u opisu posla. Doveden sam u klub da postižem golove i drago mi je što se ispostavilo da sam dobro rešenje. Teško je održati kontinuitet kroz celu sezonu. Kad daješ golove, epitet najboljeg dođe sam, ali ostati na vrhu je najteže - kaže Mirosavljev.

Uzbekistan je mnogima nepoznat fudbalski svet. U inostranstvu je proveo kratko, ali dovoljno da ponese iskustvo za pamćenje.

- Bilo je fenomenalno. Ušli smo u Super ligu Uzbekistana, dobio sam i produžetak ugovora, ali povredio sam se. Tih sedam meseci ostaće kao jedan od lepših trenutaka i pamtiću ih do kraja karijere. Razlikuje se mnogo njihov i naš fudbal. Tamo se igra čvršće, na manje golova, pa nisam bio efikasan kao u Srbiji.

Proleće je kasno stiglo u Priboj. Od sredine februara do 3. marta, umesto da „kamiondžije” pokušaju da izađu iz zone ispadanja, pratila ih je loša sreća. Svetlo na kraju tunela za tim kraj Lima, bio je Albert Nađ.

- Gledao sam ga dok sam bio dete. Partizan volim i navijam za tim sa Topčiderskog brda, a Nađ mi je bio idol. Ima posebnu energiju koju drugi treneri nemaju, to se vidi i na terenu.

Po čemu se njegovi treninzi razlikuju?

- Svaki trening je drugačiji. U zavisnosti kad je utakmica, različita je priprema. Na dan utakmice su to teži treninzi, da bi ekipa održala kontinuitet, dok su lakši dan pre.

Da li je Nađ nečemu novom naučio igrače?

- Više nas je podsetio na upornost i mentalitet da se igra do poslednjeg zvižduka i da nema odustajanja. To je ono što ga je krasilo kroz igračku karijeru, a sada i trenersku i to je preneo na ekipu.

Dok na terenu traži gol, na tribinama traži pogled. I dok je Mirosavljev u teškoj borbi za opstanak FAP-a, kod kuće ga čekaju ćerke  Helena i Lana.

- Starija Helena, ima tri i po godine i razume, dolazila je sa mamom na utakmice. Mlađa Lana ima dve, gledala je prenose, vidi da je tata tu, ali uvek to gleda kao igru. One su mi najveći motiv. Helena je moja amajlija, kad je vidim na tribinama, to mi vredi više od bilo kojeg gola.

Na poslednjoj utakmici, sa Tekstilcem, bila je tu. Igrao se šesti minut u Odžacima kad je Mirosavljev ponovo pronašao put da loptu spakuje iza leđa golmana. Na tribinama – najvažniji gledalac. Pogled koji ne donosi bodove, ali donosi nešto što napadač ne može da nauči na treningu.

- Najveći motiv koji mogu da imam je kad Helena dođe, možda sam baš zbog nje i postigao gol. Tako je bilo i sa Zemunom. Kad god je bila tu, odigrao sam svih 90 minuta kako treba i uvek sam bio strelac. Kad sam potpisao ugovor u Uzbekistanu, Helena je imala godinu i po dana, a Lana se još nije ni rodila.

Koliko je porodica uticala na odluku da se vratite u Srbiju?

- Nije lako biti daleko od porodice. Kad se Helena rodila iz Tirane sam se vratio za Srbiju i igrao u Mladost GAT-u. Teže je odvojiti se od kuće, kad znaš da te čekaju njih tri – njihova mama, Helena i Lana.

Porodica jeste razlog zbog kojeg je danas bliže kući, ali ne i prepreka za nove izazove.

- Ako bi mi se pružile nove inostrane ponude, dobre za moju porodicu i mene, naravno da neću odbiti – uz osmeh je poručio Mirosavljev, biće spreman da napravi novi korak.