„Поглед ћерке Хелене вреди више од гола”

Док се мреже решетају, а бројке расту, ретко се прича о ономе што остаје ван терена. Голови доносе бодове, али прави разлози често седе на трибинама или чекају код куће.

Од Узбекистана, преко Врања до Прибоја, пут Милана Миросављева био је све, само не обичан.

Миросављев није мењао оно што га издваја – осећај за гол. Иза бројки, ипак, стоји прича о повратку, породици и одлукама које нису увек биле само фубалске, али и зашто су му трибине понекад важније од игре.

- Нападачи живе од голова, то нам је у опису посла. Доведен сам у клуб да постижем голове и драго ми је што се испоставило да сам добро решење. Тешко је одржати континуитет кроз целу сезону. Кад дајеш голове, епитет најбољег дође сам, али остати на врху је најтеже - каже Миросављев.

Узбекистан је многима непознат фудбалски свет. У иностранству је провео кратко, али довољно да понесе искуство за памћење.

- Било је феноменално. Ушли смо у Супер лигу Узбекистана, добио сам и продужетак уговора, али повредио сам се. Тих седам месеци остаће као један од лепших тренутака и памтићу их до краја каријере. Разликује се много њихов и наш фудбал. Тамо се игра чвршће, на мање голова, па нисам био ефикасан као у Србији.

Пролеће је касно стигло у Прибој. Од средине фебруара до 3. марта, уместо да „камионџије” покушају да изађу из зоне испадања, пратила их је лоша срећа. Светло на крају тунела за тим крај Лима, био је Алберт Нађ.

- Гледао сам га док сам био дете. Партизан волим и навијам за тим са Топчидерског брда, а Нађ ми је био идол. Има посебну енергију коју други тренери немају, то се види и на терену.

По чему се његови тренинзи разликују?

- Сваки тренинг је другачији. У зависности кад је утакмица, различита је припрема. На дан утакмице су то тежи тренинзи, да би екипа одржала континуитет, док су лакши дан пре.

Да ли је Нађ нечему новом научио играче?

- Више нас је подсетио на упорност и менталитет да се игра до последњег звиждука и да нема одустајања. То је оно што га је красило кроз играчку каријеру, а сада и тренерску и то је пренео на екипу.

Док на терену тражи гол, на трибинама тражи поглед. И док је Миросављев у тешкој борби за опстанак ФАП-а, код куће га чекају ћерке  Хелена и Лана.

- Старија Хелена, има три и по године и разуме, долазила је са мамом на утакмице. Млађа Лана има две, гледала је преносе, види да је тата ту, али увек то гледа као игру. Оне су ми највећи мотив. Хелена је моја амајлија, кад је видим на трибинама, то ми вреди више од било којег гола.

На последњој утакмици, са Текстилцем, била је ту. Играо се шести минут у Оџацима кад је Миросављев поново пронашао пут да лопту спакује иза леђа голмана. На трибинама – најважнији гледалац. Поглед који не доноси бодове, али доноси нешто што нападач не може да научи на тренингу.

- Највећи мотив који могу да имам је кад Хелена дође, можда сам баш због ње и постигао гол. Тако је било и са Земуном. Кад год је била ту, одиграо сам свих 90 минута како треба и увек сам био стрелац. Кад сам потписао уговор у Узбекистану, Хелена је имала годину и по дана, а Лана се још није ни родила.

Колико је породица утицала на одлуку да се вратите у Србију?

- Није лако бити далеко од породице. Кад се Хелена родила из Тиране сам се вратио за Србију и играо у Младост ГАТ-у. Теже је одвојити се од куће, кад знаш да те чекају њих три – њихова мама, Хелена и Лана.

Породица јесте разлог због којег је данас ближе кући, али не и препрека за нове изазове.

- Ако би ми се пружиле нове иностране понуде, добре за моју породицу и мене, наравно да нећу одбити – уз осмех је поручио Миросављев, биће спреман да направи нови корак.