Србија „запела” негде између

Да! Сви смо то знали. Таква смена генерација не може да прође безболно. Све и да у питању нису биле девојке које су синоним за женску репрезентацију Србије, за све успехе који су у претходној деценији прављени, тај велики корак није могао тек тако да се пређе.

Иако је Србија два квалификациона циклуса – за Светско првенство 2022. и Европско првенство 2023. – прошла без пораза. Иако је Србија у Сиднеју играла сјајно, освојила шесто место. Могла можда и боље да у четвртфиналу није ударила на непобедиве САД. Мање важно. Тај велики прелаз није могао тек тако да се пређе.

Светско првенсто јесте показало да и овај подмлађени тим Србије „има нешто“. Оно „нешто“ што је требало да покаже на Европском првенству у Словенији.

Уосталом - све што се десило после Токија, па све до Сиднеја, било је подређено Евробаскету и Љубљани.

Не – нико није рекао да је ту одбрана злата из Валенсије циљ. То чак ни када сте у свом најјачем саставу не можете да „најавите“. Јесте се причало о медаљи, као „обавези“ Србије. Али је примарни циљ био пласман у олимпијске квалификације. Како би наш тим задржао континуитет учешћа на великим такмичењима.

Дигресија... Тек да покаже колико су нас наше кошаркашице „размазиле“ чудесним резултатима у претходној деценији.

Пре Рија 2016, наше женске репрезентације на Олимпијским играма није био од Сеула 1988!!! Да ли је потребно подсећати да су, рецимо, и наши мушкарци прекочили Токио, Лондон и Пекинг. Ово тек да се схвати колико пласман на Олимпијске игре није лако остварити. Колико је то нешто огромно!

А наше даме су се и сада, у том новом, подмлађеном саставу, који је и током такмичења у Словенији истрпео бројне „ударце“, избориле за шасну да се боре за своје треће узастопне Олимпијске игре. Уз подсећање да су освојиле бронзу у Рију, играле полуфинале у Токију. Тек ако је неко заборавио.

Повратак на тему...

Ова прича не може без подсећања и на објективне околности у којима живи женска кошарка у Србији. У којима живи женски спорт у Србији.

Можемо да почнемо од мањка интересовања јавности, које даље повлачи са собом и мању популарност, а што даље води ка не баш пребогатој бази из које ће доћи неке нове репрезентативке... Ту је и не баш најидеалнији стручни рад, озбиљан мањак тренера, на свим нивоима, посебно са најмлађима. Наравно, све то због услова у којима се ради.

Рекло би се, зачарани круг...  

И онда долазимо до коначног „производа“ – не много квалитетне домаће лиге. О томе већ дуже време прича и селекторка Марина Маљковић. Јер – то њој прави највећи проблем. Све гласније предлаже и решења. Подсећа на 2011. и 2012, када је у Партизану имала на окупу костур репрезентације.

Да ли је тако нешто решење и сада? Селекторка то боље зна.

Једно је сигурно – можда не морамо одмах да кренемо „јако“. Од једног евролигаша, два клуба у Еврокупу... Али, некакво решење је под хитно потребно. Јер, проблем није од јуче.

Може да се каже и овако...

И наше најбоље играчице су расле далеко од Србије. Соња Васић је са 16 година отишла у Барселону, Јелена Брукс са 18 у Шопрон. Ана Дабовић никада није ни играла у Србији. Александра Црвендакић као тинејџерка отишла из Звезде... Њих помињемо јер су лидери репрезентације. А таквих примера је много! Превише!

Да ли би оне постале то што јесу, да су остале у Србији? Није то лако написати. Па нек остане на нивоу реторичког питања.

Даље...

Оне на које се сада „ослањамо“ и од којих очекујемо да буду нове Соње, Ане и Јелене, још мање везе са Србијом имају. Јована Ногић, Ивана Раца, Анђела Дугалић рођене су, расле и кошаркашки се развијале далеко од домовине... Ту су јер су их из Кошаркашког савеза Србије пронашли, убедили да изаберу Србију, укључили у млађе репрезентативне селекције, „гајили“ их до сениорског тима.

Играчица из домаћих клубова – нема. Или их је врло мало.

Сурова стварност! Коју није баш тако лако променити.

Ипак...

Уз све ово, или упркос овоме, Србија је и у Љубљани могла боље. Не кажемо то ми, то кажу репрезентативке.

- Овај тим није показао ни 50 одсто онога што може – поручила је Тина Крајишник, после победе над Црном Гором.

- Нисмо одиграле утакмицу у којој смо се добро осећале – рекла је и Александра Црвендакић.

- Наша одбрана – понаваљала је Саша Чађо...

Зато – само једна утакмица, она против Мађарске, не Белгије, одузела је Србији шансу да се бори за медаљу.

Али...

- Као да имамо страх од великих утакмица – рекла је Марина Маљковић после победе над Немачком. Поменула је и мањак искуства. 

И рекла истину.

Истина је да је Србија на овом Првенству „запела“ негде између објективних и субјективних околности. Да је урадила доста, али и да је могла можда и више. Да је стала негде на 50 одсто. Што је било довољно за олимпијске квалификације. Замислите само за шта би сто посто било довољно...