Још једном, лаку ноћ Европо

Набасах јуче ујутру, преко јутарње кафе, у суспрет премијерном колу Прве лиге Црне Горе,  на почетну реченицу неког текста са спортских страна портала, нешто као „пажња фудбалске јавности поново ће бити усмерена ка домаћој сцени“ па се мало и зачудих, је ли збиља тако ?  „Фудбалска јавност“ ће пратити  Прву лигу ? А и шта је то „фудбалска јавност“?   Новинари који из очајања или искрене пасије брину о оном што не брине оне који су актери наше фудбалске сцене. Наравно, ове летње  клупске црногорске  бламаже нимало, ни овога пута, не  забрињавају ни оне частохлепне, којима је до фудбала стало, само онолико колико их приближава каквом моћном скуту, каквом бољем столу, удобнијој фотељи. Дакле „наша фудбалска јавност“ је нешто што заиста треба да се пише у наводницима.  Гледаш утакмице црногорских клубова на међународној сцени и не видиш ништа.  Понекад истина, да не грешимо душу,  нешто  и мало видиш. Уосталом како би се нешто могло и видети, када не знаш шта је то што ми играмо, која  је то игра, шта јој је принцип и какве намере. 

Све ово знамо, али ћемо заборавити, када се десе три-четири паса и какав случајан леп гол, и ми ћемо поново почети да верујемо да се надамо, да будемо милосрдни. Ми фудбалска јавност, ми наивни, што се још увек ложе на игру и мисле да је то једино важно.

Европа је и овога пута   протрчала кроз нашу авлију, како већ то бива баш сваког лета,  а да је нисмо честито  ни приметили Ми, овде. И ми смо ту учествовали у претколима, учествовали онако нашки, бледо, без укуса, како смо  већ навикли.  Генерације и генерације  наших клубова излазе на пријемне испите, за које нису спремни. Учествују у летњим претколима европских такмичења, неприметно. Јер, шта се има друго рећи о нечему што постоји тек у траговима, нечему налик на јетија или какву другу причу којом се пуне рубрике дечјих листова ?  Слика коју су наши фудбали показали јесте слика зачеља. 

Црногорски клупски фудбал је евидентно на  европском дну. Лепо je  заиста осетити мирис европских утакмица,  заиста је лепо али на жалост кратко траје. Траје колико и мирис липа у летњим месецима, две до три недеље   Значи да смо ми увек исти, увек једнако умртвљени слаткастим мирисом липе на Балкану. Од европских компоменти, тешко је у црногорским прволигашима пронаћи и један европски атрибут. Сваког лета изнова смо сведоци сличних призора, некад мало пре, други пут мало касније, али јесен у Европи црногорски клубови ни у сну не могу дохватити.  

Тако се сан о Европи још једном стропоштао у пределе ноћних мора, пре него што се и зачео у свој својој пуноћи. Тај је сан, као и сваки уосталом, ствар подсвести. У међувремену  ће се фудбал и даље играти на опустелим стадионима.  Биће неки и резултат, неко ће бити првак неко ће и у најмасовнијем такмичењу до трофеја, неку ћемо утакмицу гледати упињући се да не будемо равнодушни, силећи се на одушевљење.

Фудбал јесте дeо друштва и представља његову слику или огледало, како то знају и воле да кажу социолози спорта.  Болести друштва, болести су спорта. Терен је тек  простор на којем се очитају последице. Кад је томе тако, онда  ништа није изненеђење. На домаћој сцени, играли овако или онако, неко ће већ да буде првак. Да би се оставио траг на међународнојн сцени, мора се играти на одговарајућем нивоу.  Да, све оно што се дешава на терену, заправо је духовни пресек људске ситуације која се зове друштвом. И све то се лепо види на ових неколико јулских „европских“ утакмица.  Придев је отишао под наводнике, због чињенице што нема ничег „европског“ у утакмицама које гледамо, којима смо сведоци.