Još jednom, laku noć Evropo

Nabasah juče ujutru, preko jutarnje kafe, u suspret premijernom kolu Prve lige Crne Gore,  na početnu rečenicu nekog teksta sa sportskih strana portala, nešto kao „pažnja fudbalske javnosti ponovo će biti usmerena ka domaćoj sceni“ pa se malo i začudih, je li zbilja tako ?  „Fudbalska javnost“ će pratiti  Prvu ligu ? A i šta je to „fudbalska javnost“?   Novinari koji iz očajanja ili iskrene pasije brinu o onom što ne brine one koji su akteri naše fudbalske scene. Naravno, ove letnje  klupske crnogorske  blamaže nimalo, ni ovoga puta, ne  zabrinjavaju ni one častohlepne, kojima je do fudbala stalo, samo onoliko koliko ih približava kakvom moćnom skutu, kakvom boljem stolu, udobnijoj fotelji. Dakle „naša fudbalska javnost“ je nešto što zaista treba da se piše u navodnicima.  Gledaš utakmice crnogorskih klubova na međunarodnoj sceni i ne vidiš ništa.  Ponekad istina, da ne grešimo dušu,  nešto  i malo vidiš. Uostalom kako bi se nešto moglo i videti, kada ne znaš šta je to što mi igramo, koja  je to igra, šta joj je princip i kakve namere. 

Sve ovo znamo, ali ćemo zaboraviti, kada se dese tri-četiri pasa i kakav slučajan lep gol, i mi ćemo ponovo početi da verujemo da se nadamo, da budemo milosrdni. Mi fudbalska javnost, mi naivni, što se još uvek lože na igru i misle da je to jedino važno.

Evropa je i ovoga puta   protrčala kroz našu avliju, kako već to biva baš svakog leta,  a da je nismo čestito  ni primetili Mi, ovde. I mi smo tu učestvovali u pretkolima, učestvovali onako naški, bledo, bez ukusa, kako smo  već navikli.  Generacije i generacije  naših klubova izlaze na prijemne ispite, za koje nisu spremni. Učestvuju u letnjim pretkolima evropskih takmičenja, neprimetno. Jer, šta se ima drugo reći o nečemu što postoji tek u tragovima, nečemu nalik na jetija ili kakvu drugu priču kojom se pune rubrike dečjih listova ?  Slika koju su naši fudbali pokazali jeste slika začelja. 

Crnogorski klupski fudbal je evidentno na  evropskom dnu. Lepo je  zaista osetiti miris evropskih utakmica,  zaista je lepo ali na žalost kratko traje. Traje koliko i miris lipa u letnjim mesecima, dve do tri nedelje   Znači da smo mi uvek isti, uvek jednako umrtvljeni slatkastim mirisom lipe na Balkanu. Od evropskih kompomenti, teško je u crnogorskim prvoligašima pronaći i jedan evropski atribut. Svakog leta iznova smo svedoci sličnih prizora, nekad malo pre, drugi put malo kasnije, ali jesen u Evropi crnogorski klubovi ni u snu ne mogu dohvatiti.  

Tako se san o Evropi još jednom stropoštao u predele noćnih mora, pre nego što se i začeo u svoj svojoj punoći. Taj je san, kao i svaki uostalom, stvar podsvesti. U međuvremenu  će se fudbal i dalje igrati na opustelim stadionima.  Biće neki i rezultat, neko će biti prvak neko će i u najmasovnijem takmičenju do trofeja, neku ćemo utakmicu gledati upinjući se da ne budemo ravnodušni, sileći se na oduševljenje.

Fudbal jeste deo društva i predstavlja njegovu sliku ili ogledalo, kako to znaju i vole da kažu sociolozi sporta.  Bolesti društva, bolesti su sporta. Teren je tek  prostor na kojem se očitaju posledice. Kad je tome tako, onda  ništa nije izneneđenje. Na domaćoj sceni, igrali ovako ili onako, neko će već da bude prvak. Da bi se ostavio trag na međunarodnojn sceni, mora se igrati na odgovarajućem nivou.  Da, sve ono što se dešava na terenu, zapravo je duhovni presek ljudske situacije koja se zove društvom. I sve to se lepo vidi na ovih nekoliko julskih „evropskih“ utakmica.  Pridev je otišao pod navodnike, zbog činjenice što nema ničeg „evropskog“ u utakmicama koje gledamo, kojima smo svedoci.