ВРЕМЕПЛОВ – Војиновић: Глишовић ме је од нападача направио центархалфом, Дуле Савић није дао гол кад сам га чувао

Мирослав Војиновић подједнако је био успешан и као голгетер и као дефанзивац. Са нишким Радничким домогао се међународне сцене, а касније је играо у Шпанији. Жали што није изборио статус репрезентативца, а понуде клубова већих од „Реала са Нишаве” глатко је одбијао.

Почео је у Дукату крај Гаџиног Хана, где је и рођен 23. фебруара 1952. Истинска је легенда нишког Радничког, али да би стигао до „Чаира” морао је да прелази степеницу по степеницу.

- Играо за неколико нижеразредних клубова, па дошао као гимназијалац у нишку Слогу, данашњи Цар Константин. Одатле сам стигао у Раднички - набраја Војиновић.

У Раднички је дошао 1974. Дошао је из бубањске Слоге, као шпиц и најбољи стрелац Нишке зоне. Некад је био врсни голгетер, а у другим случајевима поуздани дефанзивац.

- У нижим ранговима био сам стрелац, у Првој лиги Југославије солидан центархалф. Други су говорили да сам био такав.

Биће да је Мића Дуванџић преокренуо Војиновићеву каријеру и од солидног нападача направио је врхунског штопера.

- И он, али више Ивко Глишовић. Овај други је имао огромно поверење у мене. Сећам се утакмице на Карабурми кад сам примио лопту, а он је на клупи рекао – ево гола. Затресао сам мрежу, а на клупи су сви њему честитали. Он ме је преобразио у центархалфа.

У дресу Радничког, с бројем пет на леђима, сведочио је великим победама.

- Сваки тријумф је драга, међутим, полуфинале Купа УЕФА против Хамбургера је нешто што представља најлепши период моје спортске каријере. Да питате још неке тадашње играче нишког клуба, уверен сам да би исто одговорили.

У лето 1982. потписао је за шпански Кадиз и тамо провео три лепе сезоне. Војиновићу је нуђено да остане у Шпанији, али он без Ниша практично није могао.

- Требало је да и у четвртој години потпишем за Кадиз. Међутим, старија кћерка је пошла у школу, нисам могао више да будем одвојен од породице. Људи из Кадиза су ме  пустили само у Раднички. Уместо најелитнијег такмичења Шпаније, изабрао сам друголигашко друштво Југославије. Волео дам тај клуб, волим га и данас.

Мирослав Војиновић је у тандему са Зораном Банковићем чинио одбрану Нишлија гранитном. Каријеру је завршио са 35 година. У Радничком је провео пуну деценију, одиграо је 491 меч и постигао 46 голова. Чаир му је друга кућа, био је и на 100. рођендану Реала са Нишаве.

- Ми ветерани окупљамо се по два пута годишње, једном за рођендан клуба, други пут на датум утакмице са Хамбургером.

Некадашњи ас данас није у фудбалу.

- Живим на селу и бавим се пољопривредом, шалим се. Имам пластеник и косим велико двориште. Правим ајвар, печем паприку...

Војиновић је приметио да Раднички данас није на добром путу, често посрће.

- Не знам! Та приватизација и ти људи који имају интерес да воде клубове, нисам у току. Одем на утакмице, али не волим да коментаришем. Да ли су финансије у питању или је нешто друго, не знам. И на утакмице одлазим све ређе. Волео бих да је Раднички у врху српског фудбала.

Зову га Војин, па Деда, па Мирко. Не смета му то.

- Често се виђам и чујем са појединим некадашњим саиграчима. Ту су Стојиљковић, Петровић, Миленковић, Алексић, Халиловић... У селу сам преко лета, али у зимском периоду се видимо чешће.

Војиновић је долазио у Скугрић код Модриче на дружење југословенских фудбалских легенди, али на Мундијалу пријатељства до сада није био.

- Нисам још био у Улцињу, али оно што сам доживео у Скугрићу памтићу до краја живота.