Мирјана Мусулин: Поносна што сам опстала оволико дуго

Њено име у одбојци има тежину, али и мекоћу. И баш такво је и значење од имена Мирјам –  светлост, гордост, док се друга тумачења везују управо за „мир”, мирна”… Мирјана Мусулин, професор физичког васпитања по струци, другу сезону тренер Уба, једина је жена у елитном рангу српске одбојке. Чврст карактер, педагошки дух и страст коју носи у себи чине је посебном – и на клупи и ван ње. Док Дан примирја слави прекид рата, МИРјана нас подсећа да се мир не налази у тишини, већ у начину на који се боримо.

Њен пут, од ритмичке гимнастике до тренерског еснафа на клупи Визуре, Црвене звезде, Железничара, Спартака, Срема, Шенжена, сада већ другу сезону Уба, био је све само не лаган. Од учионице до европских терена, и даље доказује да постоје жене које не пристају на површност.

Када погледате тренерски пут – да ли сте имали своје битке и примирја?

– Сви смо их имали у неком периоду каријере, битке кроз које пролазимо само ми знамо како. Било је и падова и поновних почетака, али после сваког ветра стигне тренутак кад све легне како треба. То је чар спорта и живота.

Шта Вас у животу и спорту највише смирује?

– Љубав према послу. Кад радиш оно што волиш, и кад видиш да људи око тебе расту. А приватно – драги људи, пријатељи, тренуци поред воде, без гужве, без журбе. Ту пронађем мир и снагу да наставим.

Између терена и живота, где је теже сачувати мир?

– Поред терена, свакако. То је стресан посао, доносиш одлуке под притиском и мораш да водиш друге. Али кад год могу, дам себи одушка, да останем своја.

У свему тражим баланс – између захтева и разумевања.

Уб је стабилан клуб, препознатљив бренд. Како одржавате дисциплину и мотивацију међу играчицама?

– Сваки тренер има свој начин, али најважније је имати добру екипу уз себе. Мора да постоји баланс – разумевање за играчице, али и јасна правила. Младе тек касније схвате колико је то важно. Кад оду у иностранство виде колико су научиле код нас. И највише ми прија, импонује кад се врате после неколико година, или се сретнемо а оне кажу- „сетила сам се свега што си ми причала и учила” или „била си у праву”. То је непроцењиво и најбоља потврда заједничког успешног пута. 

Каква је ова генерација девојака?

– Спој младости и искуства. То је било смишљено – да имамо и оне које могу да воде и оне које уче. Младе добијају шансу, али и пример како се гради дисциплина. Биће то лепа, борбена сезона.

Шта је кључно у раду са младима – ауторитет, стрпљење, емоција?

– Микс свега. Ауторитет без поверења ништа не вреди, а поверење без дисциплине је празно. Кад тражим више од играчице, то је знак да у њој видим више могућности.

Ове сезоне, тим, Ви, борили сте са разним „ветровима” од концепције новог тима, повреда, разних проблема. Какве су амбиције? 

- Као и сваке сезоне Уб као клуб, ја као тренер, играчице, имамо амбиције тако је пројектовано и ми ћемо да дамо све од себе да ове сезоне освојимо трофеј. И сада нас прате поједине ствари, ситне повреде, приватне, болести које нисмо очекивали…Радимо колико можемо. Морамо да будемо свесни да је првенство тек почело да има много да се игра, куп, првенство и Европа. Највише се окрећемо домаћим такмичењима. Кажем, не правимо од тога драму оно што имамо то ћемо максимално да искористимо, а  у европском купу да покушамо прођемо прво коло па шта нам Бог да. А домаће такмичење, наравно да гледамо да играмо завршнице.

Да ли тренер мора да буде „мирно море” кад су девојке у „олуји”?

– Зависи од ситуације. Неки се пробуде у бурним тренуцима, неки се повуку. Али кроз тешке ситуације се гради карактер  и играчица и екипе и тренера. То је суштина спорта.

 Када погледате иза себе, на шта сте најпоноснији – на трофеје или људе које сте тренирали, обликовали?

– На све помало. Поносна сам што сам опстала оволико дуго у послу који није лак, што сам се мењала и учила. И што сам у свакој генерацији оставила нешто – људски траг. Али највише сам поносна на страст и упорност које ме никад нису напустиле.

Шта Вас је задржало у Србији, иако сте радили и у иностранству?

– Срце. Моји људи су овде, моји корени, мој мир. Волим да ризикујем, али увек бирам да радим у својој земљи, ако постоји могућност. Јер овде припадам. Далеко од тога да сам жаргонски, гадљива на иностранство, као ни моје колеге. Ипак, као што сам рекла – овде припадам. 

Завршен факултет ДИФ, звање Професор физичког васпитања. Били сте и координатор на Старом ДИФ-у, радили сте у Ваздухопловној академији, држали фитнес програме…?

 – Јесте, било је тога доста. То је био леп период – јурњава тамо-амо, али много велика искуства. У једном тренутку сам морала да бирам и изабрала сам ризик – да се потпуно посветим тренерском послу. Никада се нисам покајала. И поново бих истим путем.

Београђанка, лаф, призната у свом послу, једноставна жена-професионалац са кoјoм увек знате на чему сте. Код ње „сива зона” не постоји, она ће увек и директно рећи све у лице свидело се то неком или не. Тако је изградила и име и поштовање и колега и играчица а намерно у интервјуу није хтела да именује. Било их је много, што може да се прочита у „СИ-ВИ-ју” а Мира би само рекла.

- Не би било лепо да било кога својатам, јер било је и других тренера који су имали заслуге за успехе.