Син Тадија и Сан Марино позлатили 2025.

Минулу годину запамтиће Владо Топић, по породичној срећи и рођењу сина Тадије, пре девет месеци, супруга Анамарија родила је првенца и радост је била огромна. У фудбалу, предводио je аматерску репрезентацију Војводине у Сан Марину, на финалном турниру Регионалног купа УЕФА, где је освојено треће место.

Прошлог лета вратио се у шајкашки Борац. Кад је Владимир Шпоња, селектор војвођанских аматера, преузео црвено – црне, први пик за јачање тима, био је Топић. У клубу су били задовољни избором, јер је, у ранијем мандату у трајању од три и по године, био ослонац тима у српсколигашком каравану. Био је 18 месеци у зрењанинском Радничком, шест у инђијском Железничару, одакле се вратио код Шајкашана.

Новогодишња прича почела је од кићења јелке. Тадија није проговорио, али види шта се око њега дешава, осмесима дарује родитеље и припрему за празнике, чини срећном. Пуже да дохвати нешто, нашао се у ненаданом сјају од украса.

- Син је све променио у животу, кад одлазим на посао и кад се враћам кући, прво њега узимам у наручје, следе пољупци и већ је навикао – са усхићењем говори лидер Борца. – Све је другачије, раније се са тренинга или утакмица, није одмах ишло кући, разговарало се, анализирало, радовало или туговало, а сад кад изађем из свлачионице, знам путању, „доме, слатки доме...”

Била је зима 2023. године, пауза у првенству, кад је са Анамаријом отпутовао у Беч. Разгледали су главни град Аустрије и изненадио животну изабраницу. Клекнуо је, у руци држао прстен и просидба је изазвала аплаузе и осмехе на лицима пролазника...

- Обоје се радо сећамо, слика просидбе објављена је и у „Журналу” и поједини пријатељи и чланови фамилије, на тај начин су сазнали, па су уследиле честитке и питања кад ће свадба. Било је весело на венчању, као што зна и да буде.

Топићи су пореклом из БиХ, знају да направе сјајну атмосферу.

- Топићи су из Бараћа, код Мркоњића и деда Бранко доселио се колонизацијом у Српску Црњу, на граници са Румунијом, после Другог светског рата. Ту ми се родио отац Драган и детињство ми је везано за Црњане и пространу банатску равницу.

Божићне празнике дочекаће у родитељском дому.

- Са супругом и синчићем, уз кумове и пријатеље, дочекали смо 2026, iсто је друштво, само је Тадија „новајлија”. За Божић увек идем код родитеља, окупи се фамилија и буде лепо и весело. Супруга и ја идемо у цркву, не само за верске празнике, већ и недељом, ако нам обавезе дозволе. Наравно да славим крсну славу.

Лопта му је била најдража играчка и као дечак, био је у стању по цео дан да јури за њом.

- Сећам се почетака и првог окупљања код легендарног тренера Миленка Зечевића. Имао сам седам година, био ми је први и незаборавни учитељ и остали смо у редовном контакту. Водио ме је у Будућности, на војвођанском „Истоку” и као сениора.

Присетио се и времена проведеног у новосадској Војводини и Црњани су очекивали да ће наставити путем легендарних земљака.

- Рано су ме приметили, имао сам 14 година, био снажан, скочан, добар с лоптом и постао сам члан омладинског погона. Сећам се прича да сам на добром путу, јер су Црњани, браћа Вељко и Рајко Алексић били легенде Новосађана, са богатом интернационалном каријером, касније је Ивица Вуков уписан, са шеснаест година, као најмлађи дебитант Војводине у некадашњем првенству Југославије. Био сам у кадетској екипи и са седамнаест година, прослеђен сам зрењанинском Банату.

Провео је две године на стадиону у Карађорђевом парку и после повреде и операције колена, вратио се у Будућност.

- Не сећам се радо тог периода, срећа није била на мојој страни. Искористио сам време за школу, уписао факултет и завршио за физитерапеута. Кад је стигао позив из Шајкаша прича ми се свидела, прихватио сам и ушао са клубом у Српску лигу.

Ко познаје играчке квалитете стаситог дефанзивца Борца, чуди се зашто није наставио на српсколигашким теренима, поготову што увек има позива.

- Последњих година, у сваком прелазном року зову са српсколигашке сцене, ништа се није променило ни ове зиме, а одлучио сам да останем у дресу Шајкашана. Не живим од фудбала, имам добар посао, формирао сам породицу и не могу да одговорим на веће обавезе у Српској у односу на Војвођанску лигу. Само је ранг разлике, али такмичења не могу да се пореде.

Руководство Борца прокламовало је опстанак као приоритет и у потрази је за тренером.

- Навикли смо се на систем Шпоњиног рада, сваког играча, после пар месеци, чини бољим. Тражи се решење, а уверен сам да ћемо бити далеко изнад опасне зоне и уз мало среће, могли смо јесен да заокружимо са више од 25 бодова. Требало је времена да се новајлије привикну на високе Шпоњине захтеве и што је одмицало, били смо бољи – истакао је Владо Топић, лидер шајкашког Борца.