На увце Тадићу, Митровићу, Влаховићу...

Милош Живковић (32) подједнако воли песму и фудбал. Викендом поподне успешан је на утакмицама нижеразредних београдских лига, а у вечерњим и ноћним сатима професионално пева на прославама широм Србије, често и по европским градовима. Има запажену улогу у зонашу Бељини, а у музичком свету познат је по добром гласу и као специјалиста за песме бржег ритма.

Фудбалом је почео да се бави пре скоро четврт века, са друговима из школе и краја.

- Играо сам у Мини - макси лиги за Ројал и проглашен за једног од најбољих у својој генерацији, уз Ивана Драгићевића, сада првотимца Железника. Наставио сам у млађим категоријама Чукаричког, имао епизоду од три месеца у Партизану, затим се вратио и био све док клуб са Бановог брда није отишао у стечај. Омладински стаж завршио сам у Жаркову, био капитен и као бонус две године играо за први тим тада српсколигаша из Макишке шуме - прича Живковић.

Пут га је одвео у Немачку, где се задржао пола године.

- Нисам могао дуже да останем због радне визе, а по повратку у Србију најпре сам престао  да играм фудбал. Активирао сам се у Младом раднику из Јунковца, уследио је прелазак у Рушањ, а у Младости из Цветовца задржао сам се три године и изборио пласман у зону. Затим је нас неколико заједно отишло у Омладинац из Великог Поља, наставио сам у Шумадији из Шопића и Комграпу. Вратио сам се у ОФК Жарково када је пребачено из Прве лиге у зону, памтим утакмицу против Колубаре у Купу Србије. Било је 1:1, наместио сам гол, несрећно смо испали на пенале. Пут ме водио у Борац из Остружнице и назад у Жарково, а од пре годину и по дана сам у Бељини. Освојили смо прво место испред Вранића и пласирали се у зону, први пут у историји клуба који је најчешће таворио у општинском рангу. Искусан смо састав, већина нас је са Чукарице, дуго се познајемо и дружимо после тренинга и утакмица. Тренер Александар Бранковић нам је највећи пријатељ, играо је раније са неколико првотимаца и наши успеси нису случајност.

Каријеру на зеленом терену полако приводи крају.

- Због посла све су теже фудбалске обавезе, али играћу срцем док будем могао. Можда сви из Бељине пређемо у ветеране, јер смо старија екипа. Зона није лака лига, мора да се тренира, играм и термине на малом фудбалу и то ме држи, а значи и због посла за који је потребна кондиција - наставља Живковић.

Музика је друга љубав и посао првотимца зонаша из околине Барајева.

- Знао сам да певам још у дечачким данима, мада ме није занимало да се посветим томе. Пет година млађи брат Урош учио је уз мене, уписао музичку школу и постао познат, поносан сам на њега. Пријавио сам се први пут за „Звезде Гранда“ по повратку из Немачке тако што сам се кладио са братом и догурао до другог круга, а друге године сам стигао до полуфинала и испао пред потписивање уговора са продукцијом. Затим се нисам такмичио док Јелена Карлеуша није звала мог брата и рекла му да дођем, била ми је ментор у такмичењу и тада сам пуно научио, што ми данас много значи. Ангажован сам сваког викенда, нотес је пун до краја године. Радим  по клубовима, кафанама, све врсте славља, највише по Београду, у последње време најчешће са братом - објашњава Живковић.

У естрадном свету упознао је многа позната имена.

- Први на листи ми је Ацо Пејовић, познајем га, као и многе друге певаче. Највише се траже хитови Џеја, Шабана Шаулића, Томе Здравковића, а од новијих од Аце Лукаса и Баје Малог Книнџе. Напамет знам бар хиљаду песама и већ сам у рутини да после одигране утакмице одем на прославу, мада није лако, али ме држи атмосфера. Запевам и у свлачионици саиграчима после победе, имамо наше хитове. Када смо ушли у зону, прихватио сам се микрофона, као и недавно на клупској донаторској вечери. Саиграчи и тренер долазе на свирке, увек им посветим време и отпевам нешто за њихову душу, Наступам понекад у иностранству, Аустрија, Швајцарска, има позива, био сам у Чикагу где живи доста наших људи - открива Живковић.

Био је сведок славља наших фудбалских репрезентативаца пре пет година:

- Заједно са братом певао сам на прослави када је изборен пласман на Сваетско првенство у Катару. Било је незаборавно, Душан Тадић, Александар Митровић, Душан Влаховић и остали наручивали су песме до дубоко у ноћ, нисам имао трему када сам им певао на увце - закључио је причу Милош Живковић.