Na uvce Tadiću, Mitroviću, Vlahoviću...

Miloš Živković (32) podjednako voli pesmu i fudbal. Vikendom popodne uspešan je na utakmicama nižerazrednih beogradskih liga, a u večernjim i noćnim satima profesionalno peva na proslavama širom Srbije, često i po evropskim gradovima. Ima zapaženu ulogu u zonašu Beljini, a u muzičkom svetu poznat je po dobrom glasu i kao specijalista za pesme bržeg ritma.

Fudbalom je počeo da se bavi pre skoro četvrt veka, sa drugovima iz škole i kraja.

- Igrao sam u Mini - maksi ligi za Rojal i proglašen za jednog od najboljih u svojoj generaciji, uz Ivana Dragićevića, sada prvotimca Železnika. Nastavio sam u mlađim kategorijama Čukaričkog, imao epizodu od tri meseca u Partizanu, zatim se vratio i bio sve dok klub sa Banovog brda nije otišao u stečaj. Omladinski staž završio sam u Žarkovu, bio kapiten i kao bonus dve godine igrao za prvi tim tada srpskoligaša iz Makiške šume - priča Živković.

Put ga je odveo u Nemačku, gde se zadržao pola godine.

- Nisam mogao duže da ostanem zbog radne vize, a po povratku u Srbiju najpre sam prestao  da igram fudbal. Aktivirao sam se u Mladom radniku iz Junkovca, usledio je prelazak u Rušanj, a u Mladosti iz Cvetovca zadržao sam se tri godine i izborio plasman u zonu. Zatim je nas nekoliko zajedno otišlo u Omladinac iz Velikog Polja, nastavio sam u Šumadiji iz Šopića i Komgrapu. Vratio sam se u OFK Žarkovo kada je prebačeno iz Prve lige u zonu, pamtim utakmicu protiv Kolubare u Kupu Srbije. Bilo je 1:1, namestio sam gol, nesrećno smo ispali na penale. Put me vodio u Borac iz Ostružnice i nazad u Žarkovo, a od pre godinu i po dana sam u Beljini. Osvojili smo prvo mesto ispred Vranića i plasirali se u zonu, prvi put u istoriji kluba koji je najčešće tavorio u opštinskom rangu. Iskusan smo sastav, većina nas je sa Čukarice, dugo se poznajemo i družimo posle treninga i utakmica. Trener Aleksandar Branković nam je najveći prijatelj, igrao je ranije sa nekoliko prvotimaca i naši uspesi nisu slučajnost.

Karijeru na zelenom terenu polako privodi kraju.

- Zbog posla sve su teže fudbalske obaveze, ali igraću srcem dok budem mogao. Možda svi iz Beljine pređemo u veterane, jer smo starija ekipa. Zona nije laka liga, mora da se trenira, igram i termine na malom fudbalu i to me drži, a znači i zbog posla za koji je potrebna kondicija - nastavlja Živković.

Muzika je druga ljubav i posao prvotimca zonaša iz okoline Barajeva.

- Znao sam da pevam još u dečačkim danima, mada me nije zanimalo da se posvetim tome. Pet godina mlađi brat Uroš učio je uz mene, upisao muzičku školu i postao poznat, ponosan sam na njega. Prijavio sam se prvi put za „Zvezde Granda“ po povratku iz Nemačke tako što sam se kladio sa bratom i dogurao do drugog kruga, a druge godine sam stigao do polufinala i ispao pred potpisivanje ugovora sa produkcijom. Zatim se nisam takmičio dok Jelena Karleuša nije zvala mog brata i rekla mu da dođem, bila mi je mentor u takmičenju i tada sam puno naučio, što mi danas mnogo znači. Angažovan sam svakog vikenda, notes je pun do kraja godine. Radim  po klubovima, kafanama, sve vrste slavlja, najviše po Beogradu, u poslednje vreme najčešće sa bratom - objašnjava Živković.

U estradnom svetu upoznao je mnoga poznata imena.

- Prvi na listi mi je Aco Pejović, poznajem ga, kao i mnoge druge pevače. Najviše se traže hitovi Džeja, Šabana Šaulića, Tome Zdravkovića, a od novijih od Ace Lukasa i Baje Malog Knindže. Napamet znam bar hiljadu pesama i već sam u rutini da posle odigrane utakmice odem na proslavu, mada nije lako, ali me drži atmosfera. Zapevam i u svlačionici saigračima posle pobede, imamo naše hitove. Kada smo ušli u zonu, prihvatio sam se mikrofona, kao i nedavno na klupskoj donatorskoj večeri. Saigrači i trener dolaze na svirke, uvek im posvetim vreme i otpevam nešto za njihovu dušu, Nastupam ponekad u inostranstvu, Austrija, Švajcarska, ima poziva, bio sam u Čikagu gde živi dosta naših ljudi - otkriva Živković.

Bio je svedok slavlja naših fudbalskih reprezentativaca pre pet godina:

- Zajedno sa bratom pevao sam na proslavi kada je izboren plasman na Svaetsko prvenstvo u Kataru. Bilo je nezaboravno, Dušan Tadić, Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović i ostali naručivali su pesme do duboko u noć, nisam imao tremu kada sam im pevao na uvce - zaključio je priču Miloš Živković.