Korak do Ginisove knjige rekorda: Dragiša Kosnić i u 73. godini igra za Proleter iz Međe

Na našim fudbalskim terenima sve je više igrača, iako su zbog pristiglih godina, odavno morali da okače kopačke o klin. Među brojnim veteranima prednjači Dragiša Kosnić, fudbaler Proletera iz Međe, sela na srpsko-rumunskoj granici, članu Međuopštinske lige Kikinda – Žitište.

I u ovom selu sve je manje mladih, većina je otišla u gradove zbog zaposlenja, a njihova mesta na terenu zauzimaju igrači u četvrtoj, pa i petoj deceniji. U Proleteru, osnovanom 1920. godine, izdavaja se Dragiša Kosnić i već uveliko „gura” osmu deceniju. Drugog januara ove godine napunio je 72 godine! Na poslednjoj utakmici Proletera, prošle nedelje, sa Olimpijom u Tordi, odigrao je 90 minuta, a na prethodnoj minut manje, a onda prepustio mesto mlađem saigraču.

- Mnogi klubovi po selima su pred gašenjem, jer nema mladih, ali trudimo se da sačuvamo naš Proleter. Ne jurimo dobre rezultate po svaku cenu i plasman u viši rang, bitno je da igramo, a što se mene tiče, tu sam da popunim mesto kad nema dovoljno igrača. Svestan sam godina, ali osećam se dobro, fizički sam aktivan i svakodnevno istrčim deonicu, spremniji sam i od mnogo mlađih, iako većini saigrača mogu da budem otac, a nekima i deda - kaže Dragiša Kosnić.

Prošle godine bila je u planu oproštajna utakmica.

- Okolnosti su doprinele da i dalje budem na terenu. Kad sam video da je ekipa na utakmicu otišla sa desetoricom, rekao sam da ću pomagati dokle bude potrebno.

Na terenu u 73. godini Kosnić konkuriše i za Ginisov rekord.

- Sin je na društvenim mrežama pronašao da je izvesni Ezeldin Bahader iz Egipta, u oktobru 2020. godine sa 73 godine i još nekoliko meseci zvanično ušao u Ginisovu knjigu rekorda. Kažu da je potrebno da se odigraju dve utakmice po 90 minuta uzastopno da bi se rekord priznao. Na putu sam da dostignem Bahadera, a te dve utakmice nisu nikakav problem. Igraću dok me zdravlje služi, kad budem ispunio uslov pozvaću predstavnike Ginisa da dođu na utakmicu, da pregledaju zapisnike i da budu moji gosti. Pozvaću i predstavnike FSS, uz molbu da preko FS Egipta pozovu i Ezeldina Bahadera u Među! Biće to spektakl!

Karijeru je počeo u Međi, kao i ostala deca na poljančetu.

- Brzo su me primetili ljudi iz lokalnog kluba i već sa 15 godina bio sam u prvom timu. Švercovali su me, jer nisam imao pravo da igram sa 15 godina, a kad sam upisao gimnaziju u Zrenjaninu otišao sam do Proletera i priključio se pionirima i odmah potvrdio talenat. Ubrzo sam prebačen u omladinski pogon, pa su me prebacili u susedni Radnički na kaljenje. Potom me Petar Micić, bivši prvotimac Proletera, odveo u Borovo, tadašnjeg drugoligaša kod trenera Tonka Vukušića, kasnije na klupi Vojvodine. U Borovu mi je bilo odlično, igao sam dobro i onda su moji Zrenjaninci došli po mene i vratili me kući. U Proleteru su me primili lepo i trudio sam se da se odužim dobrim igrama. U sezoni 1977/78. po ocenama izveštača bio sam u idealnom timu Druge lige sa prosečnom ocenom od 7,45.

Nova sezona u dresu Proletera je bila posebna za Dragišu Kosnića.

- Pripremili smo se dobro i počeli uspešno, a onda je došla utakmica Kupa u Splitu sa Hajdukom, u čijem sastavu su bili braća Vujović, Mužinić, Peruzović, Rožić, Žungul, Jovanić, Primorac... Da se smrzneš od tih imena, gotovo svi su bili reprezentativci. Bili smo autsajderi, ali odigrali smo hajdučki, bilo je 2:2. Kada je došlo do penala, igrači Hajduka su nas molili da ih pustimo i da će nas častiti, ali od toga nije bilo ništa sa naše strane. Posle boljeg izvođenja penala prošli smo dalje, a trener Tomislav Ivić prišao mi je i, gledajući me u glavu, jer sam rano ostao bez kose, rekao: „Koliko ti stari imaš godina kad se bio najbolji na terenu”. Odgovorio sam da imam 24 godine. Proverili su, u međuvremenu, autentičnost iz registracija i ponovo mi je prišao Ivić rečima: „Takav igrač mi treba i hoću da dođeš u Hajduk. Nemoj da se obećavaš drugim klubovima”. Zanemeo sam, znao sam ko je Tomislav Ivić, ali njegove reči su me šokirale. Bila je sreda, a u nedelju smo, u Zrenjaninu, dočekali Rudar iz Prijedora, bio je 3. septembar 1978. Taj datum ostaće u pamćenju dok sam živ. U duelu na sredini terena protivnički igrač, ne želim da mu pominjem ime, startovao je brutalno i nepromišljeno i slomio mi obe potkolenične kosti. Prijatelji su mi rekli da se na tribinama čulo kako je pukolo. Kao pucanj. Nisam bio svestan u tom trenutku, ali fudbalerima više nije bilo do igre. Odneli su me u bolnicu i onda je usledilo više od godinu dana lečenje i oporavak. Otišao sam u vojsku, tako da sam napravio pauzu dužu od dve godine. Saigrači su odlučili da se dres sa mojom četvorkom povuče iz opticaja i uramili su taj dres koji je dugo godina svedočio o ovom nesrećnom slučaju.

Da ironija bude veća, na toj utakmici bili su predstavnici Partizana, Crvene zvezde, Vojvodine i Hajduka, u želji da ga angažuju, jer je Dragiša Kosnić važio u to vreme za jednog od najboljih zadnjih veznih fudbalera.

- Karijera je bila prekinuta višom silom, ne znam kako bi se dalje odvijala, ali bio sam u naponu snage i u najboljim igračkim godinama.

Posle oporavka i povratka iz JNA vratio se fudbalu.

- Snagom volje i posebne motivacije želeo sam na teren. Odigrao sam za Proleter još 100 utakmica, a već sam počeo da radim sa mlađim kategorijama kao trener. Sa njima sam osvojio Kup Srbije i Crne Gore u sezoni 1995/96. na Marakani posle boljeg izvođenja penala. Tu generaciju preuzeo je saigrač Ivica Radosavljević i naredne godine, u finalu, savladali su Crvenu zvezdu.

Usledio je povaratak u rodnu Među u matični Proleter.

- Nekoliko godina klub nije funkcionisao, pa me predsednik Radovan Vujović pozvao da pomognem. Bilo je to u jesen 1999. i od tada sam u ovom malom, ali velikom klubu. Dogovrio sam se sa Vujovićem da ćemo igrati svaku utakmicu, da nijednu nećemo propustiti. Rezultati nam nisu bitni, ali Proleter iz Međe mora da živi!

Bio je Dragiša Kosnić i uspešni trener u više klubova srednjeg Banata i svuda ga pamte kao poštenog i korektnog čoveka, ali i fudbalskog pregaoca, pedagoga i učitelja.