Драгана Цвијић, једна од најбољих иргачица које је Србија икада имала, у Будимпешти је одиграла последњу утакмицу у блиставој каријери. Њено повлачење са терена не представља само крај једне велике спортске приче, већ и крај једне генерације која је годинама била заштитни знак српског рукомета.
Драгана је током каријере оставила дубок траг где год је играла. У дресу Србије остварила је један од највећих успеха у историји нашег женског рукомета, освојивши сребрну медаљу на Светском првенству 2013. године. Била је један од стубова репрезентације, играчица на коју су се саиграчице и стручни штаб увек могли да се ослоне и у најтежим тренуцима. Њена борбеност, енергија и непоколебљив карактер били су синоним за тим који се никада није предавао.
На клупском нивоу остварила је резултате о којима многи спортисти могу само да сањају. Освојила је две титуле Лиге шампиона, потврдивши квалитет на највећој европској сцени и сврставајући се међу најтрофејније рукометашице са наших простора. Годинама је играла на врхунском нивоу, представљајући Србију у највећим европским клубовима и остављајући траг својом пожртвованошћу, снагом и професионализмом.
Оно по чему ће је љубитељи рукомета можда и највише памтити јесте њена невероватна борбеност. Драгана никада није бирала лакши пут. Увек је играла срцем, давала последњи атом снаге за свој тим и била пример како се бори за грб, саиграчице и циљ који је пред екипом. Без обзира на резултат, противника или околности, на терену је остављала максимум, због чега је стекла поштовање саиграчица, ривала и навијача широм Европе.
Њена последња утакмица у Будимпешти била је много више од обичног меча. Била је то прилика да се ода признање једној изузетној каријери, годинама одрицања, великим победама, али и свим тешким тренуцима које је успешно превазилазила. Био је то опроштај од играчице која је својим радом, карактером и резултатима обележила једну еру.
Њеним одласком са терена симболично је стављена тачка на генерацију рукометашица која је донела неке од највећих успеха нашем рукомету. Крај каријере Драгане Цвијић означава и крај једне епохе, али и подсећање на време када је Србија имала тим који је могао да се носи са најбољима на свету. Иако се једна велика прича завршава, оно што је Драгана оставила иза себе остаје трајна вредност и инспирација будућим генерацијама.
На опроштају од Ференцва и рукомета Драгана је имала овације пуне дворане, аплауз је трајао пуних десет минута, а цвеће јој је уручила дугогодишња саиграчица из репрезентације, Андреа Лекић. Било је то изненађење које је Ференцварош приредио Драгани, а и она сама је остала затечена...
-Кад се нисам шлогирала, нисам очекивала Андреу, све ми је било мутно пред очима и мислила сам да ће ми срце стати кад сам је угледала. Само сам је јако загрлила и рекла да ме не пушта јер ћу пасти – биле су прве речи Драгане Цвијић по завршетку утакмице.
Кроз сузе, готово у даху, Драгана је наставила:
-Нисам знала да ће бити овако тешко, али кад сам се пробудила осетила сам неку трему, пре него што сам изашла на терен тресла сам се... Мислила сам је ово доста лакше, али емоције су ме савладале и као да још увек нисам свесна да је ово поглавље живота окончано.
Шта даље?
-Одмор, па да се „бацим“ на нове изазове. Бићу тренер – рекла је сјајна играчица.
Хвала, Драгана, за сваку борбу, сваки гол, сваки блок и сваки тренутак поноса који си донела српском рукомету. Велики шампиони одлазе са терена, али њихово име заувек остаје део спортске историје.
РЕКА НАВИЈАЧА ЧЕКАЛА АУТОГРАМ
После утакмице, навијачи су традиционално сишли на терен и фотографисали се са играчицама, највећа гружва и ред, био је баш код Драгане Цвијић.
Стрпљиво је сјајни пивотмен чекала док је река навијача прилазила за аутограм, фотографију, да јој да поклон... Тек после сат времена гужва се разишла, а Драгана је последњи пут изашла као играчица са терена дворане у Будимпешти.
АНДРЕА ЛЕКИЋ: ЈЕДНА ОД НАЈБЛИСТАВИЈИХ КАРИЈЕРА
Никада Србија није имала бољи тандем од Драгане Цвијић и Андрее Лекић. Сарадња ове две играчице како у клубовима, тако и у репрезентацији је била савршенство рукометне игре, а њихове асистенције и голови и данас су ударни на многим шпицама.
Пратиле су се кроз каријеру њих две, готово невероватно, играле су заједно у Криму у два наврата, Букурешту, Вардару, Ференцварошу и чиниле најбољи тандем у Лиги шампиона. Њихова повезаност на терену је била чиста магија.
Андреа Лекић се прошле сезоне опростила од рукомета, а унедељу је била у Будимпешту и уживала у последњим минутима играчке каријере, млађе колегинице.
- Ово је веома емотиван дан. После толико година заједничког играња могла сам да се поистоветим са сваком емоцијом коју је Драгана проживљавала. Била ми је неизмерна част и задовољство што смо делиле терен и играле заједно у репрезентацији и у неколико екипа. Драгана има безброј разлога да буде поносна на све што је урадила. Њена каријера је сигурно једна од најблиставијих и најбољих којима смо имали прилике да сведочимо - рекла је Андреа која, такође, није крила сузе.
МАРИЈА СИМИЋ НА ПОСЛЕДЊЕМ ШУТУ
Ференцварош је последњу утакмицу у сезони одиграо против Сомбателија и победио убедљивим резултатом 39:22. Најефикаснија на утакмици била је Драгана Цвијић која је постигла осам голова.
На супротној страни, гол ривала чувала је репрезентативка Србије, Марија Симић, која пред крај уткамице бије била на терену. Међутим, затражила је од тренера да стане гол и буде део историје, кад је Драгана постизала последњи поготак у каријери.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
