Многима не би било лако да одмах на мапи света пронађу Мексико. Половина земаљске кугле сања да крочи на тло где су фудбал, бокс и велики шешири, популарни сомбрероси, део свакодневнице. А, још да обује копачке и носиш дрес мексичког прволигаша, то је сурова част и привилегија.
Војимиру Синђићу испуниле су се те три жеље. У сезони 1998/99. играо је за Пуеблу, био је у могућности да српски прича далеко од отаџбине са Александром Јањићем, Милетом Кнежевићем, Гораном Милојевићем, Виктором Треневским, Дејаном Пековићем и Зденком Муфом.
Плавокоси Убљанин, из њему драгог села Звиздар, иначе пореклом из ужичког краја, каже да се осећао као да је на сат-два вожње од завичаја, а све тако необично као у неком филму.
- Вратио бих се и остао да живим у Мексику, у сећањима су остале успомене за цео живот, јер је све било једном речју – супер. Прва лига Мексика је врхунска, стадиони су пуни, од 30 до 80.000 људи је на свакој утакмици. Сећам се да је Чивас из Гвадалахаре као по правилу гледало 83.000 љубитеља фудбала. Тако је било у моје време, а сад су бројке вероватно рапидно напредовале. Треба уживати на утакмици кад играју Толука, Некакса, Круз Азул, Америка, Монтереј, Тигрес... Мексиканци обожавају фудбал, а од 100 одсто испитаника чак 99 процената заокружило би да не може без најпопуларнијег спорта. Тако сви размишљају у држави од 130 милиона становника. Тамо је фудбал једнако живот, а на другом месту им је бокс – причао је Синђић.
Интернационалну каријеру имао је у такође по много чему занимљивом Израелу, једно време провео је и у Мађарској.
- Публика је тамо темпераментна, баш као и фудбалери, навијачи фанатично бодре свој клуб, и што је интересантно ретко кад праве инциденте. Рецимо, навијачи Пуебле и Америке заједно гледају утакмице, Мексиканци имају обичај да породично оду на стадион, доводе малу децу, виђао сам и бебе и нешто старије уз родитеље, дете од две и три године. Где ћете то да видите у Европи?! Милина је играти ако си поштен и дајеш све од себе, тамо не воле нераднике на терену, цене мајсторе и тркаче, као свуда у свету. Једноставно, поштен однос и немаш проблеме. Људи живе за фудбал, одвајају много времена и за бокс мечеве, за њих је то више од спорта.
Пуебла је један од четири најпопуларнија клуба у Мексику, истоимени град има пет милиона становника.
- Мексико сити је удаљен 100 километара од Пуебле, један је од највећих светских метропола. Близу је вулкан Попокатепетлу, из којег излази дим 24 сата 365 дана у години. Имао сам осећај да играм у неком фудбалском филму, клима је добра, топло време, а надморска висина 2.400 метара. Толука је на 600 метара већој висини, и заиста је проблем играти, два месеца било ми је потребно да се привикнем. Замислите да тренирате и играте на Златибору. Није ни то лако, а да не договорим у Мексику.
Синђић не крије да има могућност да у околини Уба прати фудбал од Канаде до Новог Зеланда.
- Често гледам мексичку лигу, добра је, има много странаца, а тренери долазе из целе Јужне Америке. Какав је Мексико, најбоље се види по томе што је ово трећи пут да организује Светско првенство, прво је то било 1970, па 16 година касније и ево сад ускоро почиње још један Мондијал у земљи Сомбрероса. Зар је то мала ствар, нека неко нађе сличан пример у Европи. Мексиканци много улажу у фудбал, баш је то лепота. Добро плаћају играче и тренере, баш сам пре неки дан у соби пронашао неколико великих шешира и носићу их ускоро кад год буду играли Мексиканци. Навијаћу за њих, мада ми је жао што нисам отпутовао са Орловима пре неколико дана.
Имао је част да се дружи и често види велика имена.
- Хозе Мари Бакеро, некадашњи играч Барселоне, био ми је тренер у Пуебли, а Раул Карденас и Алфредо Тена, легенде мексичког фудбала такође су били моји шефови. Упознао сам Уга Санчеза, после играчке каријере десетак година радио је као ТВ коментатор, а шест месеци пре мене за Селају играли су легендарни Бутрагењо и Мичел. Чувени центарфор из Африке Омам Бијик, легендарни Камерунац, делио је са мном свлачиониоцу Пуебле, такође и Мигел Пардеза – подсетио се Војимир Синђић.
ЛЕПА ЗЕМЉА ЗА ЖИВОТ
Синђићеви уздаси говорили су више од речи, признао је више пута да му је то један од најлепших периода док је трчао за лоптом.
- Мексиканци имају борбеност, технички и тактички су сјајно обучени, добро трче и могу да изненаде сваку јачу репрезентацију на свету. Знају да играју, добро се сећам и времена проведеног са великим играчима Гарсијом Аспеом и Кваутемол Бланком. У ресторанима сам наилазио на припремљене специјалитете од меса на милион начина, нико не прави тортиље као они, а храна је на светском нивоу, имају буквално шта год пожелиш. Мексико је земља за живот, близу су Куба, Мајами, море, планине, прави мали рај на земљи.
КУМСТВО СА ПОРОДИЦОМ МАТИЋ
Кумство везује породице Синђић и Матић. Својевремено као талентовани Убљанин Немања Матић је за једног од најомиљенијих саговорника имао управо кума Војимира Синђића. Детињство су провели легенедарни српски играч, иначе бивши Манчестер јунајтед, Челзија, Бенфике, Лиону, Роме, Сасуола, са ммлађим братом Урошем и Војимировом наследником Луком, који је последњих година у Италији где игра за мање познате клубове.
Управо је дрес Пуебле био један од најдражих поклона Немањи и Урошу Матићу, а фотографија из дечачких дана заувек остаје драга успомена.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
