Damjanović: Živim, a kao da sanjam

Put Aljoše Damjanovića, reprezentativca Srbije i beka Partizana, može se svrstati u rubriku o najlepšim životnim pričama. Mladom Aranđelovčaninu se za svega nekoliko meseci život iz korena promenio.

Sezonu je počeo u Metaloplastici, bio njihov najbolji igrač, potom je usledio dogovor da se od leta preseli u Partizan, ali dva kluba su postigla dogovor i mladi srednji bek se zimus našao u redovima crno-belih. Fantastične partije ove sezone izbacile su Aljošu u prvi plan, a njegove igre nisu prošle nezapaženo ni selektoru reprezentacije Srbije, Raulu Gonzalesu. Nije čestito ni zaigrao za tim iz Humske, a strateg Orlova ga je pozvao da bude deo tima na Evropskom prvenstvu u Danskoj.

– Već sam ponavljao nekoliko puta da su poslednji meseci nekako kao bajka iz koje ne želim da se probudim – iskren je Aljoša Damjanović na početku razgovora. – Sve ovo što mi se desilo od zimus je nestvarno, najpre dolazak u Partizan, a potom poziv selektora i odlazak na prvenstvo Evrope, pa da mi je neko to sve pričao, stvarno bih mislio da je lud.

I za ovih nekoliko meseci osvojili ste tri trofeja, pobedili Nemačku, počinje i polufinalna serija plej-ofa?

– Prosto neverovatno, ne znam šta bih više od toga mogao da poželim. Istina, ništa to neće biti važno ako ne osvojimo onaj najvredniji, titulu prvaka Srbije! Zbog tog pehara sam tu, zbog tog trofeja igramo čitave sezone, tako da nam je u narednom periodu sav fokus na narednim mečevima. Iako nas mnogi već vide već šampione, moram da kažem da je utakmica u Novom Sadu pokazala da smo ranjivi i da najvredniji pehar nije još spakovan.

Da se vratimo na odlazak od kuće sa svega 14 godina?

– Stigao sam u Beograd, u Rakovicu, ali to je bilo mnogo stresnije za moju majku nego za mene, jer sam bio srećan, svestan da idem napred. Majka je bila uvek najveći oslonac, dete sam razvedenih roditelja, imam dobar odnos sa ocem, ali majka je ta koja je sve držala i vodila računa. Tek sad kad sam odrastao vidim koliko joj je bilo teško i čega se sve odricala zbog brata i mene.

Šta vam je tada bilo najteže?

– Navikavanje, najpre na život oko mene, onda kad sam osvestio da sam potpuno sam, da nema ko za mnom da spremi nešto, skloni i da ukoliko ja to ne uradim, neće imati ko. Hvala joj na svemu, jer sam brže sazreo, odrastao i naučio kako je voditi računa o sebi. Moram da kažem da mi je i deda bio veoma bitna figura u odrastanju. Čekao me nekada i do ponoći da završim trening, da se ne bih vraćao biciklom, bio mi je velika podrška, oslonac i mnogo mi je žao što nije više sa nama da vidi dokle sam stigao. Krivo mi je što nije dočekao da me vidi u reprezentaciji Srbije.

Šabac je bio naredna stanica i, po svemu sudeći pravi izbor za nastavak karijere?

– Ne krijem da sam želeo da ostanem duže tamo, ali logično je da svi težimo ka boljim stvarima, idemo napred, tako da je i moj odlazak bio logičan. Šabac je moja druga kuća, imam mnogo prijatelja tamo, a u tom gradu sam upoznao i buduću suprugu. Siguran sam da nije bilo Metaloplastike nikada ne bih ovako napredovao i zaigrao u Partizanu. Beskrajno sam zahvalan svim saigračima, trenerima, posebno Davidu Rašiću, sa kojim sam imao i prijateljski odnos.

Da li je tačno da ste veoma samokritični?

– Uh, mnogo, možda i preterujem, ali takav sam oduvek. Čak i kad igram dobro, uvek kritikujem sebe da moram bolje, nikad nisam zadovoljan, kao da sam najveći protivnik sam sebi. Ranije je to bilo mnogo gore, ali i dalje znam da razmišljam dugo o igri. Važno mi je bilo da nikada ne razočaram ljude oko sebe, pogotovo najbliže moje.

Vladan Matić je jednom prilikom rekao da ste vi čist primer kako se dobrim radom sve vraća, na šta je mislio?

– Neka to ostane između nas dvojice. On je trener koji me u svakom trenutku podržavao i ubacivao me u vatru, verovao u mene. Da mi on nije pružio takvu podršku, a kasnije i David, ne znam šta bi bilo. Govorio mi je često samo da treniram i da nema veze što nemam dva metra, da ću biti odličan. Zahvalan sam za sve savete, jer je imao i očinsku figuru.

Da li možete od rukometa da obezbedite finansijsku egzistenciju?

– Nadam se, iz normalne sam porodice, tako da sam morao i moram sam da se borim i gradim, što je dobro.

Dosta se priča o tome da veoma vodite računa o ishrani i načinu života?

– To mi je veoma bitno, nisam neki tip koji izlazi noću i luduje, više vodim sportski život. Naravno, nismo ni mi mašine, volimo da se opustimo, popijemo piće posle utakmice, pojedemo nešto manje zdravo, ali to je sve dozirano i u granicama normale. Trudim se da vodim računa o svemu, a i verenica Andrijana mi pomaže dosta u tome. U Šapcu mi je bilo malo lakše jer sam uz Mateju Dodića sve savladao, on dečko meri gram pirinča.

Porok?

– Nemam ni jedan.

U decembru ste se preselili u Beograd, koliko je ta promena uticala na vas?

– Jeste, ali mi je bilo lakše uz Andrijanu i Lazara, sve sam lakše prebrodio, jer kao što rekoh nije mi se išlo iz Šapca još uvek... Nije život uvek ono što zamislimo, tako da sam se i ja prilagodio novonastaloj situaciji. Beograd je veliki, dosta vremena se potroši u saobraćaju, ali adaptirao sam se, pa više nema problema.

Dolazak u Partizan donosi i odgovornost?

– Svetla pozornice jače sijaju, pa je svaki pokret izraženiji i zapaženiji. Sve radim isto kao i u Metaloplastici, samo se u Partizanu brže vidi.

U isto vreme usledio je i poziv za reprezentaciju?

– To mi je tek bio neverovatan šok! Kad sam dobio poziv za pripreme u Loznici nisam mogao da spavam od uzbuđenja, sve mi je bilo nestvarno...

A, onda je usledio hladan tuš i povreda neposredno pred okupljanje?

– Neverovatno, mislio sam da ću da umrem. To mi je bio šok, pa opet nisam spavao, bio sam tužan, razočaran, loše sam se osećao jer sam samo razmišljao da ne radim nešto dobro, da nisam spreman, počeo sam da sumnjam u sebe.

Srećom, vrlo brzo stigao je novi poziv Raul Gonzalesa?

– To je bio novi stepen sreće. Uopšte dolazak u reprezentaciju mi je promenio razne poglede, jer sam osetio neku dozu sreće. Neverovatno mi je bilo kako su stariji igrači brižni, vode računa, razgovaraju, pravi profesionalci. Dragan Pešmalbek je prava mašina, neverovatan igrač i momak, uvek mi je sve objašnjavao, govorio kako da igram, ali i Uroš Borzaš je prva liga. Čak me na treninzima puštao ispred sebe, samo da se opustim i razbijem tremu koji imam pred utakmicu. Bilo mi je nestvarno da sedim i preko puta sebe u svlačionici gledam Marsenića, Milosavljeva, Pešmalbeka... Pitao sam se u jednom momentu, šta ću ja tu.

Kakva je saradnja sa selektorom Raulom Gonzalesom?

– Fantastična, on je zaista vrhunski trener, neko ko je osvojio Ligu šampiona, radio sa najvećim imenima rukometa. Sve ovo od decembra do sad mi je potpuno nestvarno, presrećan sam što imam priliku da radim sa njim i učim. To je zlata vredno, a tek će biti naredne sezone kad budemo i u Partizanu sarađivali – zaključio je Aljoša Damjanović.

ФОТО: Лична архива