PODVIG ZA RIPLIJA - Izvadio bubreg pa na maraton (FOTO)

Maraton je kao pokret nastao na neverovatnom podvigu prvog novinara, Filipidesa 490. pre nove ere. Mnoge su životne priče ispričane na stazi od 42,195 kilometara. Ova, s ovogodišnjeg Njujorškog maratona zaslužuje da se nađe u Riplijevom „Verovali ili ne“. Glavni junak je Beograđanin Srećko Mićić koji je samo 20 dana posle izvađenog desnog bubrega prešao najdužu olimpijsku deonicu u Velikoj jabuci.

- Bio sam s ženom, koja je takođe maratonka, na visinskim pripremama u Italiji - priča Srećko hronološki. - Planirala je da trči maraton u Berlinu 24. septembra, gde je prošle godine ostvarila lični rekord od 2:51:30. Trenirali smo u Livinju. Pomislio sam da tegobe, koje osećam na levom boku, možda imaju veze s tim što smo na 1.816 metara nadmorske visine.

Jeste li se tamo pregledali?

- Nisam, nego po povratku u Beograd. Otišao sam privatno na utrazvuk. Radiolog je, šetajući onim uređajem po stomaku, primetio sumnjivu senku na suprotnoj, desnoj strani, zatim mi predložio magnetnu rezonancu. To je bilo 15. septembra, devet dana pred Berlin. Na magnetu su ustanovili da je u pitanju tumor. Predloženo mi je da konsultujem urologa, a pošto je moj brat od strica Milan Mićić urolog, obratio sam se njemu. Usmerio me je da uradim skener u bolnici „Dragiša Mišović“, dan pred polazak za Berlin. Poslušao sam. Zaključeno je da imam karcinom, drugi stadijum i zakazali su mi operaciju za 13.novembar.

Ipak ste trčali u Berlinu?

- Završio sam svoju trku i mislio o tome kako imam maraton u Košicama za sedam dana, 1. oktobra, pa Zagreb maraton 8. oktobra, a zatim i o obavezama koje žena i ja imamo prema agenciji i trkačima koji su preko nas prijavljeni za  Njujorški maraton, koji se održava 5. novembra. Bilo mi je daleko da čekam operaciju zakazanu za 13. novembar. Zamolio sam da je pomerimo na 16. oktobar. Odmah posle Zagreba otišao sam na preglede pluća, krvne slike i ostalog što treba za pripremu i u petak 13. legao sam u bolnicu.

Da li je bilo preispitivanja?

- Jeste, strepnje svakako. Za mojih 65 godina nisam imao ozbiljnije zdravstvene teškoće. Operisao me je 16. oktobra jedan od najboljih urologa,  dr.Slaviša Savić. Rez je 25 centimetara s desne strane. Izašao sam već 21. oktobra i odmah počeo da razmišljam o učešću na Njujorškom maratonu.

Jeste li se konsultovali s lekarima?

- Moj brat urolog mi je rekao da mogu da putujem, ako želim. Video sam da je Boriša Simanić, naš košarkaški reprezentativac, koji je ostao bez bubrega od udarca na Prvenstvu sveta, leteo preko Atlantika posle dve nedelje, ali opet je na balkonu kad su pozdravljali navijače, bio u kolicima. Planirali smo žena i ja da me ona gura u kolicima u Njujorku tih 42 kilometra, ili da nekoga angažujemo. U opciji je bilo nekoliko varijanti. Pomišljao sam i na korišćenje štapa.

Došao je 5. novembar, samo 20 dana posle operacije?

- Žena naravno nije bila za to, ali je verovala da znam šta radim. Startovao sam u 10.55 u četvrtom od pet talasa. Obećao sam da ću, ako budem imao problema, sesti na metro i vratiti se u hotel. Želju sam ipak sproveo do kraja. Nisam mogao da trčim, ali sam šetao, završio svih 42,195 kilometara za 6:01:33, ujednačenim brzim hodom. Žena me je uplakana čekala na samom cilju. Bio mi je to 277. maraton u životu, a u Njujorku sam trčao prethodno osam puta, znam odlično stazu. Najbolji rezultat tamo mi je 3:53:31 iz 2015. Inače mi je lični rekord 3:42:00 koji sam ostvario 2012. u Filadelfiji.

Kakvu ste taktiku primenili?

- Da se ne bih gurao odlučio sam da budem među poslednjima u talasu. Nisam planirao da ću učestvovati zato ni šorc nisam imao, već helanke, pa mi je bilo toplo. Poneo sam jaknu za slučaj da odustanem pa da se ne prehladim dok se ne vratim u hotel. Patike su mi svakodnevna obuća. Nosila me je atmosfera, prešao sam preko mosta i video da idem brže od devet minuta po kilometru. Kako je vreme prolazilo uočio sam da se krećem brzinom od sedam kilometara na sat. Prešao sam polumaraton za tri sata, jedan minut i jedan sekund. „Dobro je, izgurao sam, još malo pa mogu i da usporim“ rezonovao sam. „Nek idem za četiri sata drugu polovinu dobro sam prošao“. Nikakve probleme s plućima i nogama nisam osećao. Rana me je zatezala, ali to i bez napora primećujem, sada kad mirujem.

Drugi deo staze kako je prošao?

- Menhetn, pa Prva avenija... Pomislih da mogu da završim ispod šest sati, vidim da mi ide, sve je na toj granici. Međutim, na Petoj aveniji je uspon, umor me stigao, a nisam uopšte hteo, a ni mogao da trčim. Druga polovina je čak ispala brža od prve, za minut. U cilju je stajao direktor trke Ted Metelus. Prišao sam mu i rekao da mi je prošle godine uručio finišersku medalju pa objasnio za probleme ovoga puta. Bio je zadivljen, ali je brzo odreagovaao i rekao da će i ovaj put da mi uruči medalju i iz džepa je izvadio jednu i predao mi je.

Da li je bilo posledica?

- Samo uobičajeni umor. Uveče sam bio na večeri s grupom da proslavimo zajednički uspeh.

Zašto tek sada govorite o neverovatnom podvigu, prošlo je više od dve nedelje od tad?

- Nisam o ovome želeo da pričam da se doktor Savić ne naljuti. Napisao sam na fejsbuku da mi je žao što nisam trčao i to je tačno, ali nisam smeo da otkrijem da sam prešao maraton hodajući. Kad sam došao na kontrolu doktor je već znao šta se dogodilo i uz osmeh konstatovao: „Vidim, istrčao si Njujorški maraton?“ Odgovorio sam da sam ga završio, ali hodajući. Sad mogu da obelodanim šta se sve događalo.

Pregledom je zaključeno da je sve odlično prošlo. Srećko se tako i oseća.