„Desetka” čekala pravog vlasnika

Poslednja je autentična „desetka“ kruševačkog fudbala. Od pionirskih dana se dalo naslutiti da će biti pravi majstor sa loptom. Istovremeno, imao je Miloš Vulić i druge talente, koji su obećavali uspeh u slučaju potpune posvećenosti. Poezija, koju i danas piše, ostala je nešto „za svoju dušu” i najbliže, da im iskaže zahvalnost i ljubav. Išla mu je dobro škola, u osnovnoj je bio vukovac, krenuo u gimnaziju, ali je ljubav prema fudbalu nadvladala. Otac Branislav, koji je i sam nosio dres Napretka, međutim, dugo se „lomio” da li da sina posavetuje da se okani fudbala i posveti školi, svestan da prelazak iz omladinske u seniorsku konkurenciju može biti svojevrsni kamen spoticanja...

- U omladinskoj konkurenciji interesovali su se i Zvezda i Partizan, ali otac je bio jasan, da završim prvo srednju školu, pa da vidimo koliko su te priče realne, jer u fudbalu sve može da se preokrene preko noći. Bio sam tokom omladinskog staža pozivan u prvi tim i uživao u svakom trenutku treninga pored igrača kao što su bili Mirosavljević, Koković, Bojić, Krznarić, trudio se da pokupim sve najbolje od njih i sa nestrpljenjem čekao da postanem stalni član seniorske ekipe.

Iskusni stručnjak Nenad Milovanović oduvek je umeo da prepozna potencijal kod juniora, pa je Vulić, opravdavši poverenje na zimskim pripremama u Turskoj, u januaru 2016. godine, ostao u prvom timu.

- U prolećnom delu sezone igrao sam većinu utakmica, na pojedinim čak bio i starter. Vratili smo se superiorno u elitu i to je jedan period, kojeg se uvek rado sećam i na koji sam ponosan.

Miloš je na superligaškoj sceni vrlo brzo, kao tehničar i prefinjeni znalac, skrenuo pažnju na sebe, poneo i kapitensku traku u Napretku, a u januaru 2019. preselio se na crveno–belu stranu Topčiderskog brda i obukao dres Crvene zvezde.

- Na utakmici protiv crveno-belih u Beogradu, koju smo izgubili 3:0, odigrao sam dosta dobro, došao je da me gleda direktor Štutgarta. Tadašnji predsednik Napretka Marko Mišković mi je rekao da su Nemci zadovoljni, međutim, u poslednjem trenutku nije došlo do realizacije posla, a interesovanje je iskazala upravo Crvena zvezda. Pomisao da postanem član najvećeg srpskog kluba, koji je u tom trenutku bio i u grupnoj fazi Lige šampiona je san svakog mladog igrača, a meni se ostvario, bukvalno preko noći. Došao sam sa ocem u Beograd na razgovor, planirali da se vratimo u Kruševac, razmislimo, ali su iz Zvezde insistirali da potpišem odmah. Iz ove perspektive, da nisam tako uradio i doživeo sve što jesam u crveno–belom dresu, bilo bi mi jako žao. Treba osetiti veličinu tog kluba, podršku navijača na svakom koraku. Igrao sam u Ligi šampiona, osvojio sam dve titule u domaćem šampionatu, pripisuje mi se i treća, mada sam otišao posle prvog dela sezone.

Kad je stigla ponuda Krotonea, nije Vulić želeo da ide sa Marakane.

- Znao sam da trener Dejan Stanković ima poverenja u mene. Nisam bio starter, ali sam bio igrač sa klupe koji je prvi ulazio u igru. I dobro mi je krenulo u toj sezoni, dao sam dva gola na početku, protiv Novog Pazara i Mačve. Počele su i kvalifikacije za Ligu šampiona, dobio sam šansu i nije mi inostranstvo bilo prioritet. Ponuda Krotonea bila je prihvatljiva za Zvezdu, koja je u tom trenutku želela da smanji igrački kadar i na kraju smo se usaglasili da odem u Italiju.

Serija A, jedna od najboljih liga na svetu i privilegija je igrati na „Čizmi”...

- Dobro sam se uklopio, imao značajnu minutažu, međutim, bilo je to doba korone i nije bilo navijača na stadionima. Ni rezultati nisu bili očekivani. Imali smo odličnog trenera, na klupi je bio Đovani Stropa, tražio je da igramo kroz posed, što je meni odgovaralo. Igrali smo dobro, postigli dosta golova, ali i primili previše, pa smo ispali.

U prvom delu prvenstva u Seriji B Vulić je bio standardan, međutim, povratak na najveću scenu nije delovao izvesno i trener je odlučio da sve igrače, koji su bili u timu u Seriji A, bukvalno skloni na stranu.

- Ispali smo, nisam želeo da igram u trećem rangu, iako sam imao još godinu dana ugovor. Iskrsla je ponuda Peruđe, koja je u prethodnoj sezoni igrala u plej–ofu za plasman u Seriju A. Dogovoreno je da dođem na pozajmicu i mislio sam da je to dobar potez. Oni su, međutim, doveli novog trenera, koji je insistirao na defanzivi i kontranapadima, a meni to nikako nije odgovaralo. Dobio sam sporednu ulogu i jedva sam čekao da mi ugovor istekne.

Na fudbalskom planu u tom trenutku nije išlo kako je očekivao, ali privatno su se dešavale divne stvari. Veza sa Katarinom, koja je ljubav iz školskih dana, krunisana je brakom.

- Katarina je studirala i bila u Beogradu kad sam prešao u Zvezdu i tada smo počeli da živimo zajedno. Pratila me je u Italiju, gde smo saznali da ćemo dobiti „pojačanje”. Stigla je prvo Helena, koja sada ima tri i po godine. Posle nje i Lana, koja je nedavno napunila godinu dana, a u februaru očekujemo i treću devojčicu.

Po povratku u Srbiju zaigrao je za TSC i posle dve godine vratio se kući, u matični klub, a dres sa brojem 10 ga je čekao.

- Imam 29 godina, zreo sam igrač, koji sigurno još mnogo toga može da pruži. Napredak me pozvao, razgovarao sam sa porodicom i odlučio da prihvatim ponudu. Očekivanja su bila neuporediva sa ovim što nam se desilo u jesenjem delu sezone. Počeli smo sa Milanom Nikolićem na klupi, koji je bio veoma ambiciozan i želeo je Napredak koji će igrati dopadljivo, kroz pas i ofanzivno. Skupo nas je koštalo što nismo imali spremnu ekipu od početka. Majdevac se povredio, potom i Lutovac. Ja sam se kasnije priključio, takođe i Hajdin, ipak nije to delovalo loše na početku. Sa tribina sam gledao utakmicu sa Novim Pazarom, trebalo je da bude 3:0 za nas na poluvremenu, a na kraju smo se borili za bod. Situacija je sada teška, nadam se, ipak da će proleće doneti bodovni berićet i da ćemo se spasiti, što bi bio uspeh, iako su na početku ambicije bile mnogo veće – zaključio je Vulić.