Почетна / Фудбал / Војводина

Тањга: Сањам пуне трибине и европску Војводину

Мирослав Тањга у 2025. непланирано постао шеф струке Новосађана и на путу је да Стару даму врати на међународну сцену
ФОТО: Лична архива/М. Т.

Иако је за собом имао леп и успешан део тренерске каријере радећи са Синишом Михајловићем у Италији, мало ко је очекивао да ће Мирослав Тањга прихватити понуду да води клуб из наше земље. Ипак, у времену у ком је напустио позицију директора спортског сектора у ФС  Србије и кад би мало ко одлучио да преузме Војводину у ситуацији у каквој је она била у прошлој сезони, Тањга је то храбро учинио, из фотеље потпредседника Новосађана задуженог за спортска питања сео је на клупу.

Није Стара дама пролетос успела да се пласира у Европу, али је искусни фудбалски вук наставио да ради с новосадским црвено-белима, слаже коцкице у мозаик какав је желео да види и остао је на том путу истрајан. За резултат је добио много лепше лице тима из Српске Атине, колектив који се приближио Партизану и Црвеној звезди, створивши успут екипу која је два пута заредом јсенас на плећа положила београдске колеге по боји дресова. Истовремено, пробудио је жар у срцима навијача Војводине, који сањају велике резултате својих миљеника и могућност да неки од трофеја коначно поново стигне у Нови Сад.

- Председник Управног одбора ФК Војводина, Драгољуб Збиљић, понудио ми је место потпредседника за спортска питања и то сам прихватио. Жеља ми је била да помогнем клубу који ми је много тога у каријери дао. Уз све, било ми је глупо да се после осам година рада у Италији, изопштим из фудбала, јер могу да помогнем  Војводини и српском фудбалу, уопште – истиче Тањга.

Очекивали су сви они којима је Војводина у срцима, да бисте могли да преокренете неповољан ток резултата и да се Стара дама већ после прошле сезоне нађе у неком од европских такмичења. То се, ипак, није догодило?

- Иако смо се надали неком бољем месту, догодило се да смо изгубили пар утакмица. Претходни тренер Ненад Лалатовић сам је дао оставку на место шефа струке, нико га није терао из Војводине, а и ја сам био против таквог потеза. Он је био већ трећи тренер у сезони и мислио сам да клуб какав је Војводина, не сме себи да допусти да добије и четвртог стручњака на клупи. Нажалост, био је упоран у својој намери, да би ме председник Збиљић исто вече позвао, рекао да би било срамота да узимамо и четвртог тренера ван клуба и понудио ми да преузмем тим. Замолио сам га за време да мало размислим... Неки моји пријатељи сугерисали су ми да бих требао да се прихватим одговорности, једноставно, кад сам чуо ту реч, почео сам много озбиљније да размишљам о свему. Војводина не зове само кад је добро, него треба бити одговоран и помоћи клубу. То је мој клуб, с њим сам освојио титулу првака велике Југославије 1989. године, живим у овом граду и – прихватио сам. Нисмо ушли у Европу, али јесмо у финале купа, па је тај део сезоне био доста успешан, јер нисмо пали тако ниско као што су то многи очекивали. Одмах потом председник ми је понудио да радим овај посао још две године и сложио сам се. Дајем све од себе да клуб и тим подигнемо на виши ниво, на којем сада и јесмо. Екипа мора да испрати ниво на којем је клуб организационо, јер је он, ако не најбољи, сигурно међу два прва у Србији.

Чини се, по пласману, али и по резултатима, да сте на добром путу да то коначно и докажете?

- Јако смо близу томе да се изједначимо по успеху с ривалима, а, сасвим лично, морам да се захвалим члановима мог стручног штаба, у чијем избору нигде нисам погрешио. Радимо одличан посао, добар смо тим, а управо сам ја инсистирао на томе да у њему буду бивши играчи Војводине, људи који знају како клуб и град дишу. Сви знамо колико је тешко овде радити, као и у Новом Саду, који је град који не трпи просечност и који критикује, чак много више него што је то потребно. Верујте, радити у Војводини можда је и најтеже у овој земљи, велика је опозиција, не постоје никакве олакшавајуће околности и све се гледа у „ситна црева”, али све то сам знао и пре него што сам прихватио понуду. Тим је, опет, изнео све оно што смо пред њега поставили, од пласмана, односа према обавезама, до понашања и свега осталог.

Многи су ваш мотив да преузмете Војводину видели у чињеници да је ваш син Синиша у професионалном погону играча?

- Ако ћу ја због њега, или он због мене, да напуштам фудбал, то је бесмислица. Верујте, на терену на њега гледам искључиво као на играча, а не као на свог сина. Синиша ће да игра искључиво онда кад  проценим да мени и тиму може да помогне и да, данас-сутра, клуб од њега има неке користи. Никада неће играти само због тога што је мој син. Да је то тако како неки тврде, он би непрекидно играо већ годину дана, зар не? Затекао сам га у екипи и не би била добра политика да је он, с мојим доласком, престао да игра, или да је отишао у неки други клуб. Понављам: Синиша ће да игра само онда кад то заслужи, а не због тога што сам му је отац.

Како Синиша на све то реагује?

- Сигурно је да има оптерећње због свега, али зар сви не живимо тако? И дан-данас и ја сам под оптерећењем, а онај ко живи без обавеза, његов живот је тужан. Синиша мора да схвати да је то тако, да никаквих повластица код мене нема и да је само један од играча који мора да се понаша и ради у складу са прописаним правилима.

Вратимо се на Нови Сад и Војводину... Колико је клуб из Српске Атине одиграо је битну улогу у вашем животу и каријери?

- Ја сам у Војводину дошао као прволигашки играч из винковачког Динама, с непуне 24 године. Имао сам срећу да смо већ током прве године мог боравка у Новом Саду постали прваци Југославије, а ја сам, после друге сезоне, био проглашен за најбољег штопера у ондашњој лиги. Иако сам и пре тога могао да одем у Еспањол код Љупка Петровића, прешао сам у Црвену звезду, највише због репрезентације. Тада играчи који нису из клубова „велике четворке” и евентуално из Сарајева, нису могли да рачунају да ће стићи до државног тима. Из чисто тих побуда, отишао сам у Београд, али, на моју жалост, дошли су ратови и ембарго према нашој земљи и од тога ништа није било. Нови Сад и Војводина су, због свега тога, одиграли највећу улогу за мене, и као играча, и као тренера, али и као човека. Ту сам се, коначно, и оженио и добио троје деце.

Нисте продали породично имање у славонским Старим Јанковцима, одакле сте родом? 

- Нисам. Имам тамо очеву кућу, а и то место је од Новог Сада удаљено само 90 километара и волим тамо да одем. Моја кућа сада је, ипак, у Новом Саду.

Поред сина Синише, имате још две ћерке?

- Најстарија је Сара, рођена 2002. године, завршила је престижни факултет Луис у Риму и тренутно је пред крајем магистарских студија дипломатије и планира да се врати у Нови Сад. Софија ће ускоро да напуни 18 година и спрема се за студије дизајна ентеријера у Лондону, а син Синиша је овде, заједно са мојом супругом Радмилом и са мном. Дуго смо били, због посла и школовања, раздвојени и сигурно је да читавој породици сада одговара то што смо се стационаирали на једном месту. Није лако било када је једна ћерка била у Риму, ја сам живео у Болоњи, а Рада је са преостало двоје деце била у Србији. Занимљиво је и то што је Синиша стекао искуство живљења и играња у Италији и Немачкој, али га је Нови Сад вукао назад. Ипак је он млад и носталгија је чинила своје.

Вашим несрећама, са одласком Синише Михајловића с овог света, ту био крај?

- После Синише, изгубио сам и другог кума из Старих Јанковаца, којег сам венчао и крстио му децу – Предрага Боснића, који је такође умро. Неких годину дана касније, остао сам, за само три и по недеље, без мајке и оца... За три и по године остао без много битних људи у животу, најважнијих, уз моју породицу, али не можемо да се окрећемо уназад. Као и у фудбалу, од прошлости се не живи, али не смемо да их заборавимо.

Какви су вам планови за будућност?

- Моји планови углавном су везани за Нови Сад и  Војводину. Пуних 19 година сам, као играч и тренер, провео у иностранству и верујте ми да немам неку жељу да поново тамо идем. Жеља ми је да се с Војводином пласирам у неки од европских купова, јер би се Нови Сад и сам клуб препородили и, заједничким снагама почели да вуку у истом правцу. Сигуран сам да бисмо, одмах потом, добили и стадион и имали много већу посету на нашим утакмицама. То је мој сан.

Живите ли свој сан са Војводином?

- Објаснио сам шта је мој сан, а наш председник клуба живи сан с Војводином. Велики је визионар, који је створио све предуслове да можемо о томе да сањамо. Нисам ја његов портпарол, али то су све чињенице. Једноставно, клуб је финансијски и у сваком другом плану стабилан, за шта је заслужан тај човек, који се зове Драгољуб Збиљић. Не кажем то због тога што је он мене довео за тренера, већ због самог клуба. Да њега није било, ни Војводина данас не би била ту где се налази – закључио је Мирослав Тањга.

ГОВОРИМ НЕМАЧКИ И ИТАЛИЈАНСКИ

У једном делу каријере играли сте за два клуба из Немачке – Херту и Мајнц, били кратко и Фенербахчеу, а онда сте више од осам година били асистент Михајловићу у Италији. Колико страних језика говорите?

- Добро говорим немачки, имам и пасош те земље и двојно држављанство, а довољно добро, али не и одлично, служим се италијанским језиком. У Италији ми је дружење са Синишом представљало највећи проблем да научим језик перфектно, јер смо међусобно, наравно, користили искључиво српски – објаснио је Тањга.

ВОЛИМ КАД ИМА МНОГО ПУБЛИКЕ

Колико модернији стадион, а самим тим и већи број гледалаца на њеним утакмицама, недостају Војводини?

- Волим кад на трибинама има много гледалаца. Сад имамо идеалан терен, можда и најбољи у држави, а жеља ми је да се и гледаоци у великом броју врате на наш стадион. Још плаћамо данак неким лошим резултатима из прошлости, јер се новосадска публика прилично разуме у фудбал и размажена је по том питању, па жели да гледа квалитет, такмичење и поштену борбу. Грчевито се боримо за то, али гледаоци ће се вратити онда кад виде комфоран стадион, да на њега могу да дођу с фамилијом и без страха да ће да их погоди нека бакља. Хоће Новосађани да уживају, али морају и они нама да помогну да нам резултати буду све бољи и да ускладимо жеље.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.